Škole samo dečacima

ŽIVOT u Beogradu uneo je bitne promene u funkcionisanju i društvenom statusu porodice Petrović i zaokružio stvaranje preduslova za Nadeždino formiranje. Prihvatiti ideje modernog sveta je u to vreme u Srbiji bilo najlakše u Beogradu, jer je on kao prestonica imao posebne uslove razvoja. Kao administrativni, privredni i kulturni centar tadašnje Srbije, Beograd je svom stanovništvu nudio "najbolje i najizdašnije uslove za svestrano napredovanje", što se odražavalo u činjenici da je srpska prestonica 1874. godine imala 27.600 stanovnika, dok se broj žitelja 1900. popeo na 69.780.

Tada Nadeždin otac, Mita Petrović, svoju pedagošku aktivnost zamenjuje intenzivnim radom i zanimanjem za finansije, politiku i istoriju. Već 1885. godine, četiri godine po njenom osnivanju, uključuje se u rad Narodne radikalne stranke, koja je upravljala zemljom gotovo sve vreme od 1903. do 1914, u vreme najintenzivnijih Nadeždinih aktivnosti.

Mita Petrović je uspeo da u periodu između 1884. do 1903. bude predsednik poreske uprave, narodni poslanik, istoričar i kolekcionar starih dokumenata, a potom, kao penzionisani činovnik ostane ličnost od ugleda koja je u svom domu okupljala ključne političke aktere tadašnje Srbije. "On je", pisala je o svom ocu Nadežda, "kao šef Poreske uprave Srbije, fanatično verovao da se prava novija istorija Srba može najuverljivije napraviti po poreskim kvitama".

U tom duhu je, nešto ranije, Dimitrije Petrović proučio preko 20.000 službenih dokumenata iz 19. veka, koje je sakupio i spasao od zaborava još pre osnivanja Državnog arhiva, i napisao obimnu trotomnu studiju "Finansije i ustanove u obnovljenoj Srbiji" (1897). Posle više od veka od nastanka ove studije, nemački istoričar Holm Zundhausen koristi njene podatke za kreiranje svoje knjige "Istorijska statistika Srbije 1834-1914", dok u svojoj "Istoriji Srbije od 19. do 21. veka" Mitu Petrovića, zajedno sa Vladimirom Jakšićem, Bogoljubom Jovanovićem, Dragišom Đurićem, Vukom Karadžićem, Jovanom Gavrilovićem, Vladimirom Jovanovićem, Milanom Milićevićem i Vladimirom Karićem, ubraja u "protagoniste naučne statistike u Srbiji", koji su svojim pojedinačnim i aktivnostima u okviru institucija stvorili "osnove za jednu anatomiju srpskog društva u brojkama".

Po tim brojkama, u Srbiji je početkom 20. veka bilo 76,97 odsto nepismenih, a od ukupnog broja žena, nepismenih je krajem 19. i početkom 20. veka bilo 92,64 odsto. Ovi podaci otkrivaju da je biti obrazovan u Srbiji toga doba bila privilegija, posebno za žene. Zato Nadeždina obrazovanost i informisanost ukazuju na nekoliko procesa u srpskom društvu krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka.

"Da bi postala moderna država, poput evropskih uzora koje je težila da sledi, Srbija je morala iz temelja da izgradi celokupan državni aparat i sve civilne ustanove: administraciju, vojsku, školstvo, zdravstvo, da izgradi komunikacije, razvije privredu i kulturu... Zbog toga se, u zavisnosti od materijalnih mogućnosti države, svake godine biralo nekoliko studenata, u drugoj polovini veka čak nekoliko desetina, koji su odlazili na strane visoke škole da se obrazuju, i po povratku u svojoj zemlji obavljali poslove za koje su bili školovani.

Kako se srpsko društvo razvijalo i napredovalo, tako se ovim državnim blagodejancima, kako su se onda zvali, pridruživalo sve više potomaka dobrostojećih porodica koji su i po sopstvenoj želji i ličnim sredstvima mogli da se priključe grupama studenata u inostranstvu", piše Ljubinka Trgovčević o obrazovanoj eliti, na kojoj se radilo u srpskoj državi u 19. i 20. veku.

"Sledeći savet Vuka Karadžića da nema nezavisnosti bez obrazovanih ljudi", srpska država najpre šalje grupe mladića u obrazovne centre po inostranstvu, da bi se sa većim uključivanjem žena u obrazovne procese u Srbiji od poslednje četvrtine 19. veka, u taj projekat uključivale i žene. To su najčešće bile devojke iz imućnijih i uglednijih građanskih porodica, jer je taj proces bio nezamisliv bez porodične moralne i finansijske podrške. Tom procesu priključila se i Nadežda Petrović.

Posle školovanja u ateljeu Đorđa Krstića i Slikarskoj i crtačkoj školi Kirila Kutlika, u kojoj je bila prva učenica ženskog odeljenja, Nadežda je želela da nastavi svoje likovno obrazovanje. Međutim, kao što nije imala odgovarajuće obrazovne institucije u mnogim oblastima, Srbija ih nije imala ni u oblasti umetnosti.

U Evropi je tada delovalo nekoliko uticajnih i uglednih likovnih akademija, ali su za umetnike iz Srbije najinteresantnije bile one u Beču, Minhenu i Parizu. Minhen postaje najznačajnije obrazovno središte za srpske studente slikarstva od sredine 19. veka, dok od kraja 19. i početkom 20. veka primat preuzima Pariz. Nezaobilazan momenat u obrazovanju umetnika bio je i susret sa kulturnim sredinama "u kojima su se nalazili tadašnji umetnički ideali", a za Srbiju je na razmeđi tih vekova to bila Italija.

Ne treba zaboraviti da je permanentno u to vreme Nadežda obilazila evropske umetničke centre i dešavanja u Veneciji, Rimu, Beču, Berlinu, Minhenu. Na taj način i ona postaje deo obrazovane srpske elite, ali je njena pozicija u toj eliti bila specifična i mnogo, mnogo teža jer je bila - žena.

(Nastaviće se)