Strah od učenih žena

ISTRAŽIVAČI naglašavaju da je u Nadeždino vreme „bila izražena pravna, građanska i profesionalna nejednakost između muškaraca i žena, što je bila nepremostiva prepreka i za one žene koje su tražile i izborile se za svoje pravo na obrazovanje“. Imati poziciju obrazovane žene u Srbiji u to doba značilo je biti stalno izložen „nepopustljivim zastupnicima tradicije koji su u ovim promenama videli pretnju za sam opstanak i samoodređenje srpske države i nacije“.

U srži tog devetnaestovekovnog protesta je prema zaključcima Latinke Perović, uverenje da školovanje uvodi „tuđinštine, a podriva vrednost srpskog patrijarhalnog društva“. Vrednosti tog društva podrazumevale su mogućnost samoostvarenja i društvenog vrednovanja žena samo pod kontrolisanim uslovima, bilo porodice, društva ili države.

Nadežda Petrović je rušila te stavove i „u sferi kolektivnih predstava i individualnih ponašanja“ i zato je u Srbiji bila pod dvostrukim udarom. S jedne strane to je bio otpor prema školovanju žena, kao poseban segment masovnog otpora prema modernizaciji koja je sa obrazovanjem neminovno stupala u srpsko društvo. Sa druge strane je, kao i sve žene njenog doba, Nadežda trpela ponižavajući i diskriminatorski profesionalni i društveni status, bez obzira na obrazovanje koje je imala.

Za novije srpsko društvo, koje je svoje prve osnovne škole pokretalo početkom 19. veka i u kojem je do sredine tog veka nepismenost bila gotovo opšta, bio je uspeh da prvu žensku školu osnuje u Paraćinu 1845 (u Srbiji je u to vreme postojala 181 škola). Prva državna ženska srednja škola - Viša ženska škola osnovana je u Beogradu 1863. godine u vreme kada neke zapadnoevropske zemlje stvaraju sisteme ženskih srednjih škola, a neke im čak omogućavaju i dobijanje univerzitetske diplome (u Cirihu od 1867, gde 1879. Draga Ljočić postaje prva žena lekar u Srbiji).

Bilo je ipak reformskih poduhvata u tom smislu. Jedan od značajnijih je onaj iz 1882. godine u vreme ministrovanja Stojana Novakovića, koji je predviđao osnovno šestogodišnje obrazovanje za oba pola, ali se on krajem veka završio neuspehom i naknadnim retrogradnim spuštanjem kriterijuma. Iako teško, napredak je ipak ostvarivan i najpre su formirane šestorazredne ženske škole (gimnazije) i to 1886. u Beogradu od Više ženske škole i 1891. u Kragujevcu, da bi im se tek 1912. potpuno priznao status, te su od te godine tretirane kao i muške srednje škole.

Devedesetih godina 19. veka je zbog nedostatka broja ženskih osnovnih škola bilo omogućeno da se devojčice mogu upisati u muške škole, dok su ostale osnovno obrazovanje sticale u 138 ženskih škola. Iznenađujuće je da su u Srbiji devojke mogle biti vanredni studenti Velike škole već oko 1870, doduše bez sticanja diplome, ali se prve redovne studentkinje upisuju u periodu 1887 - 1891. To su bile Kruna Aćimović i Leposava Bošković.

Činjenica da su pokušaji reformi u oblasti obrazovanja, kao i u svim drugim oblastima, nametani odozgo, politički, od strane manjeg broja obrazovanih vladinih nameštenika školovanih u inostranstvu, čiji bi odlazak dovodio do prekida u reformskom procesu, bila je jedan od razloga otpora prema obrazovanju u sredini sa nejakim građanstvom i zaostalim, siromašnim i nepismenim stanovništvom.

Jedini prihvatljiv argument u prilog ženskom obrazovanju bio je da ono treba da bude element koji utvrđuje postojeći poredak i ulogu žene u patrijarhalnom društvu, što znači da je podstiče u ulozi supruge i majke koja pravilno odgaja svoju decu, i da služi potrebama i ciljevima nacionalne države.

Jedno od društava zapadne Evrope na koju se Srbija tada ugledala bila je i Nemačka, koja se nije mogla pohvaliti time da je bila predvodnica u pogledu ženskih prava na obrazovanje. Iako je na nemačkim univerzitetima bilo studentkinja, njihovo studiranje je bilo nezvanično. One su mogle da pohađaju predavanja, ali nisu mogle da diplomiraju. Zato se Nadežda Petrović 1898. godine i upisala u školu Antona Ažbea, čija je privatna škola imala veliki ugled u Nemačkoj, ali je imala i odvojeno žensko odeljenje. Čini se, međutim, da je za Nadeždu od većeg značaja bila činjenica da je „studije u Ažbeovoj školi Minhenska akademija ne samo preporučivala nego i svojim pečatom overavala Ažbeove diplome“.

Uspešno pohađanje Ažbeove škole je u perspektivi Nadeždi nudilo diplomu posredstvom koje je mogla da stekne određeni profesionalni status u Srbiji, te tako sebi obezbediti egzistenciju. To u Srbiji nije mogla. Interesantno je da se po savetu oca, koji je kao iskusan činovnik dobro znao načine na koji administracija funkcioniše, Nadežda formalno upisala i u Državnu školu za primenjene umetnosti da bi sebi obezbedila veću stipendiju od Ministarstva privrede.

Potvrdan odgovor od Ministarstva privrede koji dobija uz formulaciju da stipendiju dobija „radi izučavanja umetnosti primenjene na žensku radinost“, dovoljno govori o privrednim projekcijama ondašnje Srbije u pogledu žena. Međutim i činjenica da Nadežda tu stipendiju ne bi mogla da dobije da nije postojalo lično poznanstvo između njenog oca Mite Petrovića i tadašnjeg ministra u Ministarstvu privrede, jasno govori i o načinu na koji se državna pomoć mogla steći u ondašnjoj državi.

(Nastaviće se)