Osveta gordog kralja

MINISTRU narodne privrede Nadežda 1904. šalje molbu da joj se omogući da nastavi školovanje u Parizu kod Pjera Bonara i Kloda Monea. Navodi: "Izučavala sam slikarstvo na strani u Minhenu, kod prvih nemačkih umetnika Julijusa Ekstera, Ažbea, Andželo Janka, četiri godine... sa uspehom i na zadovoljstvo mojih profesora. Studije nisam mogla završiti iako mi je bila potrebna samo još poslednja - peta godina. Usled političkih neprilika i trzavica u zemlji, nisam bila ni ja pošteđena i u početku prvog semestra pete godine meseca decembra 1902, povučena sam natrag, oduzeta mi je pomoć i odsustvo, koje sam imala od Ministarstva prosvete, a posle nekoliko nedelja došlo je do penzionisanja mog oca, i tako mi je bilo sasvim sprečeno da ovu petu godinu mojih studija završim."

Nadežda se u ovom pismu osvrće na činjenicu da je kralj Aleksandar Obrenović 1902. ponudio njenom ocu, kao vrsnom poznavaocu istorije, da "napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi na osnovu dokumenata dokazao plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice, marvenog trgovca, i time nju po rodu izjednačio sa Obrenovićima".

Kad je Mita Petrović odbio ovu ponudu, najpre mu je ćerka vraćena kući, a potom je i on prevremeno penzionisan. Ističući ovu epizodu, Nadežda skreće pažnju na to da su njena porodica i ona bili žrtve političkog progona i da očekuje da "novo" ministarstvo nepravednu odluku preinači. Međutim, već posle tri dana molba joj je odbijena.

Usledile su godine bezuspešnog obraćanja Ministarstvu prosvete. Najpre je tražila odsustvo koje bi iskoristila za usavršavanje u Parizu, a sama bi se finansirala zajmom iz banke. Zatim je molila za odlazak u Italiju i izučavanje fresko-slikarstva, potom za pomoć iz fonda Velimira Todorovića. Pisala je nekoliko molbi za profesionalno unapređenje i pomoć, od kojih je najpotresnija ona iz 1914. godine, neposredno pred smrt. Tada je molila da joj Ministarstvo prosvete otkupi dve slike za sumu od 1.000 dinara ili "bar jednu za cenu od 500 dinara, pošto mi je nužno da lečim bolesnu sestru i svoj reumatizam koji sam stekla za vreme rata".

Profesionalno unapređenje je sledovalo jer su Ukazom od juna 1905. godine u Višoj ženskoj školi otvorena i četiri razreda gimnazije, te je Nadežda kao predavač u gimnaziji na osnovu zakona o srednjim školama morala dobiti zvanje učitelja crtanja prve klase i platu od 2.500 dinara. Međutim, i pored žalbe Državnom savetu koji staje na njenu stranu, Ministarstvo prosvete odbija molbe kao neosnovane. Koliko je ova borba bila iscrpljujuća, možda najbolje govore njene reči "Biti umetnikom u sredini nekulturnoj, raditi i boriti se za umetnost sa mnogim teškoćama, a na prvom mestu sa siromaštvom, koje ide pod ruku sa talentima, postalo je pravilo".

Mnogobrojne prepreke, da bi konačno 1910. stigla u Pariz, slikovito govore kako o poziciji koju su umetnici imali, tako i o privatizovanom i korupcionaškom odnosu negovanom u srpskim institucijama početkom 20. veka. Takvo stanje može se iščitati iz vrlo neobičnih pisama koje je Nadežda u nekoliko navrata upućivala Ministarstvu prosvete.

U prvom, koje se najviše bavi pozicijom umetnika, ona autoritativno piše: "Uspeh rada jednog umetnika opšteg je značaja. Razvitak, napredak i uspešan rad na umetnosti, uporno traži da umetnik stalno održava vezu sa kulturnim zapadom, radi svoga umetničkog rada i stvaranja... Ove veze umetnik ne sme prekidati dugim višegodišnjim pauzama... Slobodna sam, Gospodine ministre napomenuti da ovaj napredni princip samo prema umetnicima i umetničkim radnicima nije primenjivan. Samo se njima ne daje ni vremena ni sredstava da se kad i kad vrate kulturnom zapadu, na proučavanje umetnosti, njenih novih principa, uspeha i razrešenih problema. Ova strogost bila je od štete po naše opšte kulturno razvijanje."

Posle ovog i još nekoliko obraćanja, Nadežda 1910. godine dobija odsustvo, ali kratko i ne do kraja godine. Revoltirana, ona preskače protokol i sledeće pismo ne upućuje Ministarstvu prosvete već ministru Žujoviću lično, navodeći da "tačno zna kako je ipak znao biti široke ruke", potvrđujući svoje reči čitavim spiskom stipendista čije je stipendije on odobrio.

U zaključku pisma Nadežda u istom tonu dodaje: "Sem mnogobrojnih odsustava koja su davana, pomoć i dupli honorari davani su i umetnicima, kao Risti Vukanoviću, a na meni se primenjuju sve mere o štednji. Ovim se dokazuje samo da u našoj zemlji, kojoj sam ja dosta i radila i uradila - ona se za mene naziva samo po imenu moja Otadžbina, jer me šteti i eksploatiše ravnih 16 godina - dakle da u njoj mogu da žive samo ulizice, poltroni, nepošteni itd, da joj nisu potrebni uspesi umnih i sposobnih ljudi i žena, punih aktivnosti, a individualni ljudi valja da se povlače, jer ne nalaze oslonca tamo gde treba da ga nalaze."

Ovo pismo nikada nije zavedeno u protokolu Ministarstva prosvete za 1910. godinu, ali se na osnovu sačuvane dokumentacije Nadežde Petrović sigurno zna da je poslato. Ne zna se reakcija ministra Žujovića, ali je posledica bilo rešenje o odsustvu i boravku u Parizu po Nadeždinim željama.


(Nastaviće se)