Vereniku vraćen prsten

NADEŽDA Petrović nije mogla da zamisli razvoj Srbije bez razvoja kulture i kulturnih institucija. Zato je smatrala da kao umetnica, intelektualka i pedagog ima odgovornost za promenu takvog stanja. Umetnik, po njoj, mora da deluje ne samo u svom narodu i u svom vremenu već na čitavo čovečanstvo kako u sadašnjosti tako i u budućnosti. Ideje o predvodničkoj ulozi umetnosti u društvu Nadežda je prihvatala od Svetozara Markovića. Ona 1904. piše:

"Uslovi za kulturni razvitak jednog naroda jesu i negovanje veština, one su znatna činjenica u životu njegovom, one su njegova učiteljica i vaspitačica; onaj narod koji se ne trudi da tu prazninu popuni, koji ne neguje veštine, neće nikada znati ni imati plemenitih misli ni osećanja za lepotu. Razvitak veštine ne zavisi od podneblja i klime, kako se nedavno izrazio jedan profesor, nego od srca i razuma naroda."

Po miŠljenju Nadežde Petrović, umetnici bi trebalo da budu "kulturni apostoli", koji raščišćavaju neznanje, nerazumevanje i vaspitavaju publiku: "Neka i naš seljački narod vidi da je umetnost opšta, da je neophodna potreba ne samo varošaninu Beograđaninu i samo učenim ljudima; da ona nije luksuz, kako oni u kulturnim ustanovama (pozorištu, muzejima) imaju ukorenjeno mišljenje. Dok se on u selu davi u blatu s kolima do glavčina, neprirodno je od njega tražiti da misli kako je i za njega bolje da Beograd ima asfalt..."

Nadežda nije odobravala princip nametanja kulturnog obrasca, već je smatrala da on u narodu postoji i da ga obrazovanjem i dugotrajnim i strpljivim radom treba usavršavati i dovesti do toga da ga on prirodno iznedri i tako oformi nacionalnu umetnost. Idealizam i romantičarski nacionalni duh Nadežda je ugrađivala i u svoju obrazovnu misiju, jer je smatrala da "dizati duh jedne nacije, rase, mase uopšte, nije posao osrednjih talenata i ljudi iz mase, već bogodanih radova. Reformatori u svakom slučaju gledaju preko ljudi i bregova, gledaju vekove koji su ostali za njima".

NadeŽdina pozicija jake, individualne i obrazovane žene, sa posebnim sklonostima ka novim tokovima u umetnosti, bila je očigledno ugrožavajuća za tradicionalnu srpsku javnost. O tome slikovito govore negativne kritike povodom njene prve samostalne izložbe održane u sali Velike škole u Beogradu 1900. Te kritike ne zadiru samo u oblast slikarstva, mada su na prvi pogled upućene samo u tom smeru. One zadiru i u polemiku o poziciji žena u javnoj sferi.

Na neke od njih posredno ukazuje Moša Pijade u tekstu objavljenom u "Malom žurnalu" 1912: "Kada se pre nekoliko godina prvi put pojavila na našim izložbama, njeni su radovi izazvali čitavu buru u publici. Većina kritičara, tj. onih koji su pisali o izložbi, bili su zavedeni tom burom, a i mnogi slikari mislili su tada da gđicu Nadeždu Petrović treba proglasiti nedarovitom i ludom plavom četkom."

Taj epitet "luda plava četka", dat od tradicionalno usmerenog, ali dobro informisanog i obrazovanog kritičara, nije samo govorio o njegovom neslaganju sa novim umetničkim tekovinama već je na suptilan i podrugljiv način asocirao na poziciju koju je Nadežda kao žena tada imala u srpskom društvu. Sintagma "plava četka" je parafraza termina plave čarape (Bluestockings), koji je u Britaniji u 18. veku označavao književno udruženje, mahom žena iz najviših društvenih slojeva, aristokratkinja, koje su imale pristup obrazovanju i bile intelektualno ostvarene.

Posebnu negativnu težinu ova kritika ima ako se stavi u kontekst Nadeždinog privatnog života. Naime, neposredno pre odlaska u Minhen, Nadežda raskida veridbu sa sudskim oficirom, uvređena insistiranjem njegove majke na velikom mirazu. U Srbiji toga doba takva odluka je bila skandalozna iz nekoliko razloga. Po gradskim običajima s kraja 19. i početka 20. veka, "žena je simbol društvenog statusa, čija je materijalna protivvrednost miraz koji unosi u brak, a mladi i ambiciozni činovnici su u ovakvim ženidbama videli priliku za poboljšanje svog materijalnog statusa.

Koliko su pregovori oko miraza bili važni pri sklapanju građanskog braka vrlo slikovito govori primer Radivoja Milojkovića, koji je "u svojim zabeleškama o ženidbi buduću suprugu pomenuo samo jednom, navodeći da se zove Mileva i da mu je njen otac rekao da ima 18 godina, ali je zato opširno, na nekoliko stranica, opisao pregovore sa budućim tastom oko miraza. Izdejstvovao je iznos od 1.200 dukata". Drugim rečima, pregovori o mirazu bili su deo građanskog gradskog folklora i svako nepristajanje na takav proces izazivao bi zgranutost. Nadežda je to ipak uradila.

NadeŽda svoju prelomnu životnu odluku najsažetije izražava u pismu upućenom majci iz Minhena: "... i sama znaš koliko bejah nesrećna razočarenjem svojim... U radu sve zaboravih... Ne tražim ljubav, muža, čoveka, niti srce i poštovanje, živeću samo za sebe i svoje roditelje. Ne misli da je to rešenje posledica prošlosti no ubeđenje sadašnjosti. Ceo obrazovan Zapad tako živi, a to je i najpametnije, ja se sa tim slažem... Ja se zaista osećam srećna što se ne udadoh, jer da to učinih, bila bih samo jedna obična žena, kao Lina i druge moje druge i prijateljice, koje odužuju samo dug prirodi. Ja ću gledati na drugi način da odužim svoje dugove."

(Nastaviće se)