Tri naroda kao jedan

U ATELJEU Antona Ažbea u Nemačkoj, Nadežda upoznaje i gradi prijateljstva sa slovenačkim slikarima Ivanom Groharom, Rihardom Jakopičem i Matijom Jamom. Kasnije se povezuje i sa Ivanom Meštrovićem, a preko njega i sa mnogim drugim hrvatskim umetnicima. Pored zajedničkih umetničkih tema i odnosa prema savremenom slikarstvu, Nadežda u druženju sa njima prolazi kroz proces upoznavanja i spoznavanja rastućeg raspoloženja o uzajamnoj potrebi naroda, koji govore međusobno razumljivim jezikom, za čvršćim povezivanjem.

I Srbi i Hrvati i Slovenci su u to vreme na različite načine „pritisnuti Habzburškom carevinom” i ”osećaju istu nacionalnu frustraciju”. Klima ”jugoslovenskog”, kao mogućnost razrešenja tih „frustracija”, bila je prisutna i u svakodnevnom životu sve tri nacije na raznovrsne načine i mogla se uočiti mnogo pre stvaranja zajedničke države. Izražena je najpre kroz različite vidove kulturne razmene, koje se u Beogradu beleže još od 1841. godine. U tom smislu interesantno je gostovanje zagrebačkog pozorišta u Beogradu 1862. godine u prostorijama Kneževe pivare, koje je proteklo, kako su svedočili brojni napisi u tadašnjoj zagrebačkoj i beogradskoj štampi u „atmosferi oduševljenja bratskom slogom i ljubavi južnoslovenskih naroda”.

Radikalna varijanta jugoslovenske ideje - integralno jugoslovenstvo, koju je zagovarala i Nadežda Petrović, temeljilo se, međutim, na pretpostavci da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod koji je voljom velikih sila i nenaklonošću istorijskih prilika ostao podeljen i bez svoje nacionalne države. Smatralo se da su razlike u veri i običajima nastale kao posledica nasilnog razdvajanja, odnosno da su Jugosloveni podeljeni na plemena, a ne na nacije i da su razlike među njima plemenskog, a ne nacionalnog karaktera.

Petrovićeva je Beograd videla kao prirodni centar jugoslovenskih kulturoloških ideja. Pisala je: „Srbija sa Beogradom mora biti centar i Pijemont jugoslovenski; to je i logično i najprirodnije, to ne može da bude Ljubljana, to ne može biti Zagreb, a još manje Sofija. Ovu ideju Pijemonta jugoslovenskog na utoku Save u Dunav moraju potpomoći sva tri bratska kapitala, sa onom istom iskrenošću i ljubavlju s kojom Pijemont mora potpomoći i održavati razvitak njihovog opšteg i pojedinačnog kulta. Onako kao što je Pariz za romansku, anglosaksonsku i germansku rasu centar za sav duhovni, naročito umetnički kultus, zbir celog sveta i sviju rasa, tako za nas Jugoslovene mora biti Beograd. Za to se mora veoma brzo i vredno raditi, u njemu mora biti sve udruženo od najvećeg naučnika do prostog radnika, od univerziteta do najobičnije radionice, sve, sve mora raditi udruženim silama.”

Prva jugoslovenska umetnička izložba ističe se kao jedan od ključnih događaja koji su početkom 20. veka iskazivali jugoslovenske ideje. Izložbu je organizovala omladina Velike škole proslavljajući stogodišnjicu Prvog srpskog ustanka sa ciljem da događaj demonstrira, kako piše Nadežda u svojoj kritici ove izložbe, „ideju za ujedinjenjem na kulturnom polju svih Južnih Slovena”. Predstavila je 458 radova 96 srpskih, hrvatskih, slovenačkih i bugarskih umetnika u petnaest odeljenja na prvom spratu Velike škole. S obzirom na to da je izložba na najbolji način neinformisanoj sredini prezentovala nove umetničke ideje za koje se zalagala i Nadežda, koja je bila jedan od njenih učesnika i organizatora, razumljivo je zašto izložbu ocenjuje rečenicom: „Moralni uspeh koji se očekivao, neočekivano je veliki.”

Podatak da je otvaranje izložbe uklopljeno i u proslavu godišnjice krunisanja kralja Petra, koji je izložbu i otvorio 5. septembra 1904. godine (a kasnije prisustvovao otvaranjima gotovo svih događaja sa jugoslovenskim predznakom), govori i o njenom državnom i političkom značaju.

Ideja kulturnog jedinstva među narodima koji su živeli u različitim državama, od kojih je jedna bila Austrougarska carevina, uz svesrdno naglašavanje u svim tekstovima koje su se odnosile na izložbu da ima: „jedan naročiti politički cilj: ona treba da bude posrednica u zbližavanju jugoslovenskih naroda”, svakako je bila provokativna za Austrougarsku i stavljala joj do znanja kakve su političke pa i teritorijalne aspiracije srpske države.

U toj atmosferi Nadežda pokreće i realizuje ideju o osnivanju Prve jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu, koja je okupila jugoslovenske umetnike sa srodnim shvatanjem moderne umetnosti. Ta grupa umetnika je borbu za savremene umetničke koncepcije dovodila u veoma blisku vezu sa idejom jugoslovenskog jedinstva, što je srpska država koristila. To se najlakše može iščitati iz Nadeždinog gotovo konspirativnog tona pisma upućenog njenom prijatelju i kolegi Jakopiču povodom događaja oko organizovanja kolonije:

”Danas sam okončala stvar kod ministra P, koji nam je dao carte blanshe za sve što nam treba. O ovome se neće ništa u javnosti iznositi, kao ni da nam država pomaže, ovo će biti rad naše privatne inicijative. Akt koji smo svi zajedno potpisali poslala sam ministru. O ovome ne treba nikome govoriti, kao ni objavljivati. Kao što vidite, stvari idu ne može biti bolje. Ministar je sve primio sa najvećom gotovošću i zadovoljstvom. Kada budete došli, to ćete iz usta njegovih čuti”.

(Nastaviće se)