Zaverenik u očevoj kući

PODRŠKU je Nadežda tražila i u inostranstvu tako da su njena pisma dospela do Američkog ženskog saveza i Saveza ruskih žena, a njena sestra Anđa je u nekoliko navrata pisala Lavu Tolstoju, u to vreme najčitanijem piscu u Srbiji, koji joj je odgovorio svojim stavom o prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Austriji.

Veoma je zanimljiv podatak da se u to vreme Nadežda među prvima priključila radu Narodne odbrane, patriotskom društvu čiji je osnivački cilj bio da pomogne napore Srba da se oslobode od turskog ropstva i podrži „ujedinjenje Srpstva putem revolucionarne borbe“. To društvo bilo je u tesnoj vezi sa tajnim udruženjem „Ujedinjenje ili smrt“ na čijem je čelu bio Dragutin Dimitrijević Apis.

Poseban odnos je Nadežda Petrović imala sa kontroverznim Apisom, pukovnikom Vojske Kraljevine Srbije, inspiratorom i organizatorom majskog puča. Pošto je kuća Nadeždinog oca, veterana Radikalne stranke, ali i osobe koja je podnela sankcije zbog sukoba sa Obrenovićima, bila stecište uglednih političara, nije mogao da je zaobiđe ni Apis.

Apis je u to vreme uživao veliki ugled u vojsci, a njegove stavove i uticaj na političare tolerisao je kralj Petar Karađorđević, koji je za svoj dolazak na presto mogao da zahvali oficirima. Porodicu Dimitrijević je sa „Petrovićima vezivalo dugogodišnje prijateljstvo, a on, jedan od glavnih zaverenika majskog prevrata, bio je Nadeždin prijatelj“.

Dimitrijevićeva tajna organizacija „Ujedinjenje ili smrt“ bila je u tesnoj vezi sa društvom „Narodna odbrana“, te se na osnovu ideja koje je to udruženje zastupalo na posredan način utvrđuje da je Ujedinjenje težilo „da Srbija bude Pijemont jedne buduće velikosrpske ili pseudojugoslovenske države“ i da su taj cilj „prihvatali i najviši krugovi vlasti i dvora, ali je u pogledu metoda i političkog delovanja bilo znatnih razmimoilaženja“.

Naslednik Petra Karađorđevića, Aleksandar, video je u „Crnoj ruci“ i naročito u Apisu, opasnost u borbi za moć u državi. „U vezi s tim je već 1905. došlo do ustavnog sukoba između kralja i Samostalne radikalne stranke na vlasti. Napetosti između politike i vojske razrešene su tek u rano leto 1917, kada su Dimitrijević Apis i drugovi zbog (navodno) planiranog atentata na princa Aleksandra, zbog veleizdaje i pripadnosti tajnom terorističkom udruženju izvedeni pred vrhovni vojni sud i u jednom sumnjivom sudskom postupku osuđeni na smrt i pogubljeni“, piše Zundhausen.

Još jedna osoba koja je bitno uticala na srpsku i svetsku istoriju bila je posetilac doma Petrovića. To je bio Gavrilo Princip, član Mlade Bosne, udruženja koje je težilo ujedinjenju Južnih Slovena. Mladobosanci su „osuđivali etničku i versku netoleranciju svojih zemljaka, bili su ateisti i ubeđeni republikanci s delom socijalističkim, delom anarhističkim sklonostima“.

Princip je održavao tesne kontakte sa članovima Crne ruke i ta činjenica uvodi nas u polemike oko uloge koju je srpska država imala u atentatu na austrougarskog prestolonaslednika. „Do danas je ostalo sporno pitanje da li su beogradske vlasti odgovorne ili nisu za atentat u kojem su Franc Ferdinand i njegova supruga smrtno ranjeni mecima ispaljenim na obali Miljacke. Činjenica je da su bečke vlasti zvanično bile upozorene, mada u formi koja je budila sumnje u ozbiljnost upozorenja. Takođe je činjenica da su mere bezbednosti u Sarajevu bile krajnje nedovoljne. Da je srpska vlada pod Pašićem znala za konkretne planove u vezi s atentatom, s velikom verovatnoćom se može isključiti. S druge strane, činjenica je da su mladobosanci održavali prisne kontakte s oficirima Crne ruke i, prilikom jednog boravka u Beogradu, bili snabdeveni oružjem i municijom.

Apis je sa svojom mrežom predstavljao neku vrstu države u državi, što vlada nije mogla delotvorno da kontroliše. Time se politička odgovornost zvaničnog Beograda neumitno smanjuje. Nesporno je, konačno, da je poseta austrougarskog prestolonaslednika Sarajevu 28. juna, za Srbe na sveti Vidovdan bila suluda provokacija“, piše Holm Zundhausen.

Svi ovi podaci u vezi sa ličnostima sa kojima je Nadežda bila u bliskom kontaktu govore u kakvim se političkim krugovima, osim u umetničkim, ona kretala, i sugerišu, možda, dubinu upletenosti nje i njene porodice u mnoge istorijske događaje. Neizvesno je do koje mere je Nadežda bila obaveštena i uključena u sve te događaje, ali svakako ovi kontakti, delom, mogu objasniti radikalnost njenog nacionalnog romantičarsko-epskog zanosa, baciti drugačije svetlo na njeno bavljenje jugoslovenskom idejom, ali i rasvetliti zašto su članovi njene porodice isticali da je politička pozadina bila razlog zbog kojeg Nadežda nije mogla da učestvuje u realizaciji nekih društvenih i umetničkih projekata u Srbiji.

Nadeždina posvećenost nacionalnoj ideji i spremnost da je dosledno prati, bez obzira na moguće posledice, najbolje je izražena u pismu upućenom Meštroviću u periodu aneksione krize. Ona mu poručuje: „Mi smo isuviše žurno izašli sudbonosnim događajima u susret, kod nas je na pragu rat sa vašom carevinom... čekamo sa oduševljenjem kad će prva puška pući... Ja idem takođe na granicu, kao bolničarka, da poslužim svojoj otadžbini i da prinesem život ako zatreba“.

Nadežda će namere izrečene u pismu ispuniti za nekoliko godina, na proleće 1915.

(Nastaviće se)