Drugi tifus fatalan!

PERIOD između 1911. i 1915. bio je period tragedija za porodicu Petrović. Tih godina Nadežda gubi oca, majku, sestre Anđu i Dragicu i brata Vladimira. Učestvuje u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljna bolničarka i dva puta poboljeva od tifusa. Drugi put sa smrtnim ishodom.

Niške „Srpske novine“ povodom njene smrti 1915. u Valjevu objavljuju niz tekstova u kojima ističu da je Nadežda radila kao dobrovoljna bolničarka i da je tu dužnost obavljala „sa velikim požrtvovanjem na bojnom polju u poljskim bolnicama i divizijskim zavodištima“ i da je tako „doista odužila svoj dug narodu i otadžbini, zaslužila najveću zahvalnost našu, stekla pravo na večan pomen među nama, i dala doista primer za ugledanje“.

Izvodi iz tekstova u „Srpskim novinama“ najbolje govore o načinu na koji se konstituisalo i omeđivalo polje u kojem slikarka treba da bude zapamćena. Ta mitska, ratnička smrt postala je mesto sećanja Nadežde Petrović u srpskom društvu, koje je nadvladalo sećanje na sve ostalo što je učinila na drugim poljima. I dugo vremena posle njene smrti je taj herojski čin bio jedini segment Nadeždinog života koji se pominjao.

Mesto koje Nadežda Petrović ima u našoj istoriji umetnosti ali i posthumnu mitologizaciju njene ličnosti Lidija Merenik objašnjava sledećim rečima: „U Nadeždinoj naprednoj porodici, kao i doslednom školovanju, nalazi se jedan od razloga zašto danas ne možemo da pitamo: Zašto nije bilo velikih umetnica u srpskoj modernoj umetnosti s početka 20. veka? Nadeždin primer ne samo da opovrgava pitanje već se uspostavlja i kao presedan na osnovu kojeg se tokom prve polovine veka moglo delovati, možda i zato što njena umetnička dostignuća nisu bila ni jedini, ni isključivi konstituent njene veličine i posthumne slave.

Iako umetnički i idejno nezavisna, obrazovana i intelektualno radoznala, Nadežda ne nastupa sa naglašeno šifražetske pozicije. Ona nije ni programski ni ideološki borac za prava žena - osim ukoliko se pod tim ne misli na borbu za vlastita prava, kao žene umetnika i žene političara, na davanje „ličnog primera“.

Nadežda je, prevashodno, posvećena agitovanju da Srpkinje aktivnije i složenije učestvuju u patriotskom i humanitarnom radu (na primer, osnivanjem Kola srpskih sestara) sraslim sa aktuelnim političkim trenutkom i u skladu sa njim, kao i agitovanju za jugoslovensku ideju ispoljenu prevashodno formiranjem jedinstvenog kulturnog i umetničkog prostora. Na kraju je tek moguće postavljati pitanja o statusu žene umetnika i žene aktiviste u naglašeno patrijarhalnoj i uglavnom zaostaloj srpskoj sredini s početka 20. veka, o situaciji u kojoj se žena, u poslovima nesvojstvenim za socijalno definisanu ulogu žene njenog doba, morala dokazati kao muškarac...

Tek pošto se Nadežda Petrović dokazala „kao muškarac“, postala je slavnija i važnija od muških kolega, umetnika. Tom logikom i metodom proizvedena je Nadežda Petrović u nacionalnog heroja (pre nego heroinu), pa tek onda umetnika (umetnicu) od nacionalnog značaja, pre nego logikom i metodom likovne kritike (imajući u vidu gotovo permanentnu nenaklonost likovne kritike i činjenicu da je, ponekad, bila poznatija kao politički aktivista nego kao umetnik)“.

S druge strane, Nadeždin nacionalni politički angažman može se tumačiti i na drugi način, u sklopu sagledavanja razvoja civilnog društva u Srbiji i uloge i položaja žene u kreiranju te oblasti javnog života kraljevine. U knjizi „Kaldrma i asfalt“, Dubravka Stojanović piše: „Civilno društvo zakonito je dete moderne. Nastalo je u razvijenim zapadnim društvima kao tampon zona između društva i države u trenutku kad je moderna izmenila i društvo i državu. Ono je postalo veza između te dve udaljenije sfere: predstavljalo je interese sve zahtevnijeg društva pred sve slabijom državom. Otvaralo je državi kanal za institucionalni dijalog sa, po nju, sve opasnijim društvom. Bio je to jasan signal da moderno društvo suštinski menja odnos prema državi - staro pitanje šta mogu da učinim za moju otadžbinu bilo je potiskivano novim: šta država može da učini za mene? Civilno društvo pojavilo se kao vrsta portparola tih novih očekivanja, medij koji je prenosio novoformulisane društvene i političke zahteve onima koji su određivali pravac kretanja. U krajnjoj liniji, bio je to izraz sazrele potrebe da pravac kretanja određuju sve širi krugovi društva. To je bila srž procesa demokratizacije, čiji je prvi institucionalni stub bilo upravo civilno društvo“.

Sferu civilnog društva upotpunjuju klubovi, strukovna i ženska uduženja, „nevladine“ institucije kulture čiji se broj „u poslednjoj deceniji 19. veka uvećao sa nešto manje od četrdeset na gotovo stotinu pred Prvi svetski rat“. Sve ove ustanove koje su po definiciji Jirgena Habermasa „organizovale, kanalisale i pomagale u artikulaciji zahteva novoosveštenih građana pred institucijama države“ bile su „tampon-pojas koji je uveo modernu komunikaciju“ između (srpske) države i njenih stanovnika. U njihov rad se, direktno ili indirektno, uključivala i Nadežda Petrović i zato se može uvrstiti u kreatore i nosioce razvoja civilnog društva u Srbiji početkom veka.

(Nastaviće se)