Srbin katoličke vere

ZAHVALJUJUĆI spletu političkih okolnosti i izuzetnim ličnim sposobnostima, Ivo Andrić je aprila 1939. postavljen za poslanika u Berlinu. Uživao je počasti kao predstavnik države koja je s nacističkom Nemačkom bila u dobrim odnosima, sve dok u iznenadnom preokretu nije došlo do napada Nemačke na Jugoslaviju. U knjizi „Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh 1939-1941“, izdanje „Glasnika“, autor dr Dušan Glišović prikazuje drugačije viđenje uloge velikog pisca u ovim dramatičnim zbivanjima. Najzanimljivije delove iz ove izuzetne knjige objavićemo u feljtonu narednih dana.

* * * * * * * * *

Andrićevo postavljenje za poslanika posledica je Stojadinovićevog pada. Najčešće se kao razlog za smenu pominje njegov profašistički metod vladanja. Navodi se da je to bilo zbog pritiska Engleza, koji su smatrali da ni Bogoljub Jevtić ni Milan Stojadinović nisu rešili najbitnije pitanje po stabilnost Jugoslavije - hrvatsko pitanje, koje je London smatrao za „rak ranu Kraljevine Jugoslavije“.

Ako je to glavni razlog Stojadinovićeve smene, onda se knez Pavle posle svrgavanja Stojadinovića našao u obavezi i prema Londonu i prema Berlinu i pokušao je da udovolji i jednima i drugima. Za predsednika vlade uzeo je bledu ličnost, Cvetkovića, koji će bez pogovora sprovesti nagodbu sa Hrvatima, a pošto je Hitler izuzetno cenio Stojadinovića, knez je u novoj kraljevskoj vladi zbog kontinuiteta dobrih odnosa prema Nemačkoj za ministra inostranih poslova postavio dotadašnjeg poslanika u Berlinu Aleksandra Cincar Markovića, a na njegovo mesto poslao Stojadinovićevog ministra pomoćnika, Ivu Andrića.

Nemački poslanik u Beogradu Fon Heren je svom ministarstvu u Berlinu telegramom poslatim 8. marta 1939, u 19 časova, posle razgovora sa Cincar Markovićem, preporučio da prihvati Andrića kao poslanika:

„Andrić, koji je pre toga bio načelnik Političkog odeljenja Ministarstva inostranih poslova, postavljen je od strane Stojadinovića, koji je u njemu video pouzdanog zastupnika njegove spoljne politike pre godinu i po dana, za ministra pomoćnika. On govori tečno nemački, ima oko četrdeset i pet godina, neoženjen, Hrvat iz Bosne, pisac sa reputacijom, i slovio je uvek za jednog od najsposobnijih ljudi u jugoslovenskoj diplomatskoj službi.

Tokom svoga dugogodišnjeg službovanja u Ministarstvu inostranih poslova održavao je Andrić uvek veoma bliske odnose sa Nemačkim poslanstvom i pokazivao u svim pregovorima bez izuzetka veliko razumevanje za potrebe i interese nemačke politike.

Namera njegovog slanja za Berlin dokazuje koliki značaj se ovde pridaje mestu u Berlinu i koliko se ovde želi veoma da istakne nastavak dosadašnje spoljne politike prema Nemačkoj.

Andriću je posle posete gospodina Fon Nojrata Beogradu dodeljen Veliki krst Ordena nemačkog orla.

Davanje agremana mogu samo najtoplije da preporučim.

Heren.“

Iz ovoga skoro može da se zaključi da je Andrić bio pronemački jugoslovenski diplomata. Tako stvari ne stoje, ali ih takvim Heren ipak prikazuje. Za to je imao i razlog.

Naime, Herenovi su bili kućni prijatelji sa Stojadinovićima, a Andrić je bio Stojadinovićev prvi saradnik u Ministarstvu inostranih poslova. Heren je hteo da u Berlin ode takav čovek, u nadi da će biti od pomoći da se Stojadinović, dođe li vreme za to, lakše vrati na političku scenu. Drugo, taj podatak je bio signal državnom sekretaru Ernstu fon Vajczekeru da je Andrić dobro sarađivao sa Poslanstvom, tj. Herenom, a ne sa Nemačkim saobraćajnim biroom, koji je vodio Geringov prijatelj, Nojhauzen, koji je intrigirao protiv Herena.

Pogledi Herenovi su se „bitno razlikovali od nekakvog zadrtog naciste“, imao je utisak Vlatko Maček, koji je Herena smatrao samo formalnim šefom Nemačke misije, dok je glavnu reč vodio Nojhauzen.

Zanimljiva je Herenova definicija Andrićeve nacionalne pripadnosti. Dok je Stojadinović za Andrića rekao da je „Srbin katoličke vere“, dotle ga nemački poslanik označava kao „Hrvata iz Bosne“. Kao poznavalac društvenih prilika Beograda, Heren je lako mogao da sazna šta Andrić misli o Hitleru, a pošto ni Herenovo mišljenje o nacistima nije bilo bolje, utoliko pre ga je preporučio.

Agreman za Andrića je dobijen izuzetno brzo. Od Herenove preporuke za davanje agremana od 8. marta do predaje akreditiva Hitleru 19. aprila, sve se odigralo za 73 dana. Neposredno pred postavljenje na novu dužnost u Berlinu, 16. februara 1939, Andrić je izabran za pravog člana, kako se onda označavao redovni član Srpske kraljevske akademije. Predlog za redovnog člana su potpisali Bogdan Popović, Uroš Predić i Đorđe Jovanović.

Na Svečanom godišnjem skupu Akademije, 7. marta 1939, kada je saopšten izbor novih članova, rečeno je za Andrića da je „kraljevski poslanik u Berlinu“, zbog čega nije mogao da održi pristupnu besedu, što je bio uslov za sticanje statusa redovnog člana. Takođe 7. marta 1939, Andrić se obratio upravi Veslačkog kluba da se njegov čamac ustupi Veri Stojić. To znači da je Herenov navedeni zahtev za akreditaciju od 8. marta bio puka formalnost.

(Nastaviće se)

NARUDŽBA

KNjIGA „Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći rajh 1939-1941“ može da se kupi u knjižarama „Glasnika“ ili da se naruči na telefone 011/36-444-52, 30-60-578, faks 30-60-393 i mejl prodajaŽsiglasnik.com