Cirkus po protokolu

NAPUŠTAJUĆI Belvedere, na putu ka hotelu "Imperijal", u kome je uvek odsedao u Beču, Hitler se obratio novinarima: "Opstanak i napredak Jugoslavije važan je interes velikog nemačkog Rajha." Potom je Hitler u hotelu "Imperijal" primio Cvetkovića i Cincar Markovića, a posle njih Čana.

Cvetković i Cincar-Marković su mogli sa Hitlerom i Ribentropom da rezimiraju učinak toga dana. Hitler je izneo da ima razumevanja za emocije i otpore koji su kao prepreka stajali na putu jugoslovenskoj odluci o pristupu, te da ni on sam nije lišen takvih osećanja, ali da na kraju mora da pobedi državni interes i da je "čvrsto kao stena" ubeđen da će kontinentalna Evropa odneti pobedu nad protivnicima, i da oni koji su na vreme pristupili novom poretku imaju veća prava na ostvarenje svojih želja.

Hitler je rekao da je srećan zbog pristupanja Jugoslavije, da je "uvek bio iskreni i pošteni prijatelj Jugoslavije". Označio je pristup Egejskom moru kao najuspešniji čin jugoslovenske diplomatije i ponovio da "Nemačka nema nikakvih teritorijalnih ni političkih interesa na Balkanu".

Cvetković je zahvalio na tim Hitlerovim rečima i izneo uverenje u spremnost Jugoslavije da učestvuje u izgradnji nove Evrope i prijateljskih odnosa prema Nemačkoj, koja nikada nije vodila revizionističku politiku prema Jugoslaviji. Govorio je još o teškoćama koje je trebalo prebroditi u zemlji pre pristupa Paktu, ali da su te teškoće sada uklonjene. Na kraju je Hitler zamolio Cvetkovića da prenese njegove lične pozdrave knezu Pavlu i da ga uveri da on razume njegova lična osećanja. Razgovorima je prisustvovao i general-feldmaršal Kajtel. Odmah posle toga su jugoslovenski gosti napustili Beč.

U izdanjima "Felkišer Beobahtera" naveden je "kraljevsko jugoslovenski poslanik Andrić" - jednom u nabrajanju prisutnih prilikom potpisivanja, i drugi put u vesti o prijemu koji je Hitler priredio u Belvedereu. Nemačka novinska agencija se izvinila što je na početku izveštaja o pristupanju Jugoslavije Paktu, u kome su nabrojani prisutni poslanici, izostavljeno ime jugoslovenskog ambasadora Andrića, koje je trebalo da stoji između imena italijanskog ambasadora Alfijerija i mađarskog Stojaja.

Tokom potpisivanja, pred oko 150 nemačkih i stranih novinara, "protivno protokolu, jugoslovenski poslanik u Berlinu, Ivo Andrić, i načelnik Ministarstva spoljnih poslova, dr Slavko Stojković, koji je bio u jugoslovenskoj delegaciji, nisu stajali iza Cvetkovića i Cincar-Markovića, već negde u uglu dvorane sa još nekoliko jugoslovenskih predstavnika", zapisao je Danilo Gregorić.

"Novinari koji su Andrića poznavali, prilazili su da čuju od njega neku reč. Ustručljiv kakav je bio, on se izvinjavao i upućivao ih na mene", piše Predrag Milojević, koji je kao šef Centralnog presbiroa prisustvovao potpisivanju. Poput Andrića, i on je izrazom lica izražavao odbojan stav prema tom činu, što je primetio i Paul Šmit, šef Odeljenja za štampu nemačkog Ministarstva inostranih poslova.

Na jednoj poratnoj izložbi u Beogradu o pristupanju Paktu bila je izložena i fotografija na kojoj se video Milojević kako se smeje i Andrić s leđa, okrenut Milojeviću. Slika je na Andrićevo insistiranje uklonjena. Andrić se plašio da bi neko mogao da protumači kako se njih dvojica raduju pristupanju Paktu. Da bi objasnio da mu je tada najmanje bilo do smeha, Andrić se poslužio citatom Kročea, gde ovaj na jednom mestu kaže da su i stari narodi znali za "smeh kojim srce plače, i plač kojim se srce smeje".

Evo kako je Andrić opisao ceremoniju pristupanja Paktu:

"Predrag Milojević i ja smo se bili izdvojili, ili bolje reći, drugi su nas izdvojili, sasvim u jedan ćošak, i ako se na našim licima moglo nešto videti što bi ličilo na smeh, to će pre biti 'podsmeh'. I zaista, među sobom, više grimasama, mi smo se celo vreme podsmevali celoj toj cirkusijadi. Iako smo po svojim titulama bili dužni da se krećemo tamo, među onim najvišima, stajali smo u prikrajku kao neki prisutni građani... I, bili smo srećni, obojica, što nam je dodeljena takva uloga. Predrag je to, sećam se dobro, i došapnuo meni... I onaj smeh koji je uhvaćen na toj slici na njegovom licu, biće pre da je na moj račun, jer je video kako malo-malo pa promenim 'pozu', samo da me ne bi uhvatili s lica u objektiv... On je opet u nekoliko mahova bežao u pozadinu, uveren da ga tako neće niko 'poznati', no, eto, na jednom snimku ipak se vidi dobro, čak i kako se smeje!"

Milojević se seća da Andrić "nije bio nimalo oduševljen Trojnim paktom". Okolnost da je Andrić kao diplomata dominantnog držanja tražio mesto u sali najudaljenije od središta događanja i skriveno od foto-reportera, psihološki dovoljno govori o njegovom odbojnom stavu prema činu potpisivanja. Andriću je postalo jasno da je on bivši čovek jugoslovenske diplomatije, a sa proterivanjem Stojadinovića, da je vreme bivšeg predsednika Vlade zauvek prošlo. Andrića je Berlin uvažavao kao poslanika, dok ga je Beograd omalovažavao na toj funkciji. Stoga je Andrićev podsmeh u Belvedereu bio upućen u prvom redu Cvetkoviću, koji je dobrim delom zaslužan za Stojadinovićevu zlu sudbinu i koji je nipodaštavao Andrića na mestu poslanika.

(Nastaviće se)