Zatureno pismo knezu

U SEĆANjIMA slikarke Leposave Pavlović, sestričine Slobodana Jovanovića, navedeni su neobični podaci o Andriću iz vremena pristupanja Paktu. Naime, pored dva pisma Cincar Markoviću, Andrić je napisao i jedno pismo knezu Pavlu, kako bi ga obavestio o "pravom stanju stvari", koje je poslao preko kurira Ministarstva spoljnih poslova. Andrić je u obraćanju knezu računao na "Pavlovo anglofilstvo" i "neobično snažan patriotizam".

Pošto je veoma neobično što su baš Andrićeva pisma Cincar Markoviću u kojima traži da bude povučen iz Berlina ostala sačuvana, sledi sećanje Leposave Pavlović:

“Sa zaprepašćenjem je Andrić docnije saznao da to pismo Knezu nikada nije ni predato. Po svom povratku u zemlju, Andrić mi je doneo kopije sva tri navedena pisma sa molbom da ih sklonim negde na sigurno mesto. Prva dva, kazao mi je, ostavio je i kod Vere Stojić, vernog i požrtvovanog prijatelja, a treće, eto, biće kod njega samog i kod mene. ’U ovom ratnom haosu, pod okupacijom, mogu kod nekog od nas i da nestanu, pa bolje je’, mislio je, ’da ih tako rasporedim na tri razna mesta. Ne zna se zašto ona jednoga dana mogu biti potrebna’.

Po Andrićevom odlasku, zajedno sa svojim ocem zabila sam ih nekako između greda i crepova na tavanu. Kod nas je u kući Gestapo već nekoliko puta vršio premetačinu, pa nam je tu, iznad tavanice, mesto izgledalo najskrovitije. Pred kraj rata, međutim, savezničko bombardovanje razrušilo je i naš krov. U sloju ruševina, među isitnjenim crepovima i zažarenim gredama probijene tavanice, ugledala sam paketić zavijen u nepromočiv materijal. Drugog omota, sa kopijom trećeg pisma upućenog knezu, nigde nije bilo. Plamen ga je verovatno već bio uništio.”

Pisma je Andrić predao Leposavi Pavlović po povratku u Beograd, najranije 1. juna 1941. Pavlovićevu je odabrao za čuvara pisama knezu Pavlu i Cincar Markoviću jer je u nju imao poverenja i zato što je bila poznata u beogradskim uticajnim krugovima, te je mogla da upotrebi pisma u datom trenutku u korist Andrićevu. Bila je sestričina Slobodana Jovanovića, portretisala prestolonaslednika Petra, kneza Pavla i Aleksandra Belića, i inače u svojoj kući okupljala ljude od imena.

Ostaje otvoreno od koga je Andrić mogao da sazna da njegovo pismo knezu Pavlu nikada nije uručeno. Pismo knezu Pavlu je moglo posle rata da ga kompromituje svojim sadržajem, pa ga je, najverovatnije, Andrić sam uništio, dok su druga dva odlično poslužila kao dokaz da se nije slagao sa pristupom Jugoslavije Paktu.

Prema kazivanju Leposave Pavlović, Andrić je posle zahteva da bude smenjen sa položaja poslanika, "tražio odmah zatim od nemačkih vlasti da mu u njegov diplomatski pasoš unesu potrebne vize za povratak u Beograd". A onda se stvari dešavaju, po ovom kazivanju, još čudnovatnije. Andrić putuje vozom do Beča, gde mu kažu da će do sutra morati da sačeka voz za nastavak puta za Beograd.

Odvezli su ga u "Belvedere" gde su mu, kažu, pripremili sobu, i uveli ga u jednu veliku salu da pričeka dok mu gore odnesu i smeste stvari. Zaprepašćen, Andrić ugleda dvoranu prepunu ljudi zbijenih jedni uz druge. Bacio je unezveren pogled oko sebe, i odjednom, prepoznavši izvesne ličnosti, shvatio da se očekuje dolazak glavnih potpisnika pakta. Vladala je u prostoriji smrtna tišina, prekidana povremeno škljocanjem fotografskih aparata.

Ispada, prema ovom kazivanju, da je Andrić na prevaru doveden u Beč.

Ali kod Leposave Pavlović ima još jedno nesvakidašnje tvrđenje:

“Andrić je stvarno 25. marta bio u Beču u bivšem dvorcu, tada hotelu ’Belvedere’, ali nije prisustvovao potpisivanju Pakta. Tačno je da je general Simović telegramom bio pozvao Andrića na konsultovanje, ali njega taj telegram nije zatekao u Berlinu, pošto se on, tada već u ostavci, nalazio ispred Beograda.”

Andrić se, kazuje Leposava Pavlović, iz sale gde je potpisivan pristup "izvukao" i otišao u svoju sobu, gde mu se ubrzo pridružio njegov mlađi kolega Aleksandar Saša Zvekić, šef kabineta Cincar Markovića.

Leposava Pavlović naglašava da su taj događaj odvojeno i istovetno njoj i njenima opisali Andrić i Zvekić. Čudnovata je okolnost da se Andrić iz Beča u Beograd nije uputio vozom kojim su se u Beograd vraćali jugoslovenski premijer i ministar inostranih poslova, već je iz Beča krenuo tek sutradan. Bio je pred Beogradom izjutra 27. marta, kada je vojska već uzela vlast, te je tako i zaustavila voz, ali "Andrić se oficiru predstavio i peške zaputio u Beograd".

Ribentropova obaveštajna služba tada je dobila zadatak da hvali svoga šefa, koji je postigao sjajnu diplomatsku pobedu.

Poverljiv izveštaj Ribentropove uprave:

"Mada momenat iznenađenja pri pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu nije potekao od Berlina, činjenica je da je ovaj spoljnopolitički postupak ostavio dubok utisak na strance prisutne ovom državnom činu. Događaj su jednoglasno ocenili kao najveći diplomatski događaj i kao najveći diplomatski uspeh Rajha od postojanja sistema Pakta. Još tokom zajedničke vožnje ka Beču taj stav izneli su u međusobnim razgovorima strani predstavnici štampe.

Diplomatskom geniju ministra inostranih poslova Rajha pošlo je za rukom da ostvari zaključenje Pakta sa Jugoslavijom uprkos svim otporima i unutrašnjopolitičkim krizama. Ribentrop je umeo da uvuče Jugoslaviju u nemačku interesnu sferu i da joj učini stranim zapadno demokratsko mišljenje. Ministar inostranih poslova Rajha je takoreći bez jednog zrna baruta osvojio za sada mogući jugoistočni evropski prostor".

(Nastaviće se)