Kraljev govor lažiran

U POVERLjIVOM izveštaju Ribentropove uprave 26. marta 1941. piše da se u američkim krugovima govori o "ključnoj poziciji" koju su do sada Jugosloveni zauzimali u kontinentalnoj evropskoj politici. Značaj jugoslovenske odluke se utoliko više vrednuje jer je Jugoslavija po tradiciji, kako je to rekao jedan američki diplomata, pre spadala u lager zapadnih sila.

Strpljenju i žilavosti nemačke diplomatije da postigne uspeh u Beogradu, Amerikanci odaju priznanje. Za njihovo smirenje oni u krugovima stranih diplomata u Berlinu pak danas šire tumačenje da su sile Osovine za pridobijanje Jugoslavije morale da plate visoku cenu.

U Jugoslovenskom poslanstvu su zadovoljni razvojem. Američkim novinarima je rečeno da je opozicija protiv priključenja u Beogradu beznačajna.

Jednom nemačkom povereniku je danas u Jugoslovenskom poslanstvu rečeno da su stav poslanika Andrića i njegov od početka jasan i mudar sud verovatno doprineli da se na odluku Beograda utiče u pozitivnom smislu. Jugoslovenski diplomata je uveravao da su Srbi, Hrvati i Slovenci usaglašeno hteli zaokret politike Beograda. Pogrešno je verovati da su pak Hrvati ili Slovenci u prvom redu bili nosioci ove odluke.

Švajcarski poslanik dr Freliher naglasio je da će jednoga dana i Švajcarska morati na drugi način da se opredeli nego do sada. Pridobijanje Jugoslavije znači otvaranje breše kod onih evropskih naroda koji su do sada još koketirali sa starim pojmom neutralnosti.

Nemačka propaganda je na dan potpisivanja Pakta ponovo, kao i povodom posete kneza Pavla Berlinu juna 1939, euforično veličala Jugoslaviju. Nemačka je dobila jednog važnog saveznika i mislila je da je time sprečila politički prodor Engleske na Balkanu. Hitler se 26. marta u znak najnovijeg diplomatskog uspeha u Beču pojavio pred okupljenima na balkonu Kancelarstva Rajha. Tako je obeležio svoj diplomatski i politički trijumf pridobijanja još jedne države za tabor članica Trojnog pakta.

Heren je izvestio Berlin o dubokom efektu pristupa Jugoslavije Paktu u srpskim delovima države, pri čemu obrazovaniji deo stanovništva bolje prihvata smisao tog političkog čina. Javnost je ostala potpuno nepripremljena, a na Cetinju i u Šumadiji je došlo do manjih demonstracija, koje je policija brzo rasturila.

U Beogradu je 26. marta potpisan Ukaz o sazivanju Skupštine i Senata za 30. mart, radi ratifikovanja pristupa Paktu. To pučisti nikako nisu smeli da dozvole.

“Vreme” je 27. marta donelo na naslovnoj strani krupan naslov, "Nema zemlje koja bi mogla pokušati da povredi integritet Jugoslavije, izjavljuju u Berlinu". I za “Politiku” je i dalje glavni događaj pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu, s fotografijama i reagovanjima strane štampe i političkih centara, koji prikazuju Jugoslaviju kao "faktor mira na Balkanu". Bili su to naslovi koji su drastično odudarali od svega što se toga dana događalo na ulicama Beograda.

Maloletni prestolonaslednik Petar na radiju 27. marta slušao je ujutro, oko pet časova tobožnji svoj Proglas naciji, koji je inače sastavio Slobodan Jovanović, a u Radio Beogradu, oponašajući glas prestolonaslednikov, pročitao kapetan Jakov Jovović. Nigde nema podatka da je Petar zbog toga kasnije prekoreo Simovića ili nekoga pozvao na odgovornost.

“Politika” objavljuje 27. marta i vanredno izdanje na samo jednom listu, na čijoj prvoj strani je proglas kralja Petra II, a na drugoj spisak članova nove vlade, koja je "sastavljena u Glavnom generalštabu". Simovićeva vlada je bila koncentraciona, sa dva potpredsednika: Slobodanom Jovanovićem i Vlatkom Mačekom, koji je zakletvu u Beogradu položio tek 4. aprila.

Demonstracije 27. marta bile su unapred organizovane isto kao i puč. Antinemačka propaganda, nepripremljenost javnosti na pristupanje Paktu i uticaj Srpske pravoslavne crkve učinili su da demonstracije lako prerastu u opštenarodno nezadovoljstvo, koje je bilo podstaknuto sećanjima na strahovite dane okupacije iz Prvog svetskog rata, naročito na zlodela austrougarske vojske nad civilima, koja su bila isuviše duboka i sveža da bi vojni savez sa Nemačkom bio lako primljen. Uz to je išao i nedostatak autoriteta Dragiše Cvetkovića, bivšeg niškog gradonačelnika, koga su u narodu zvali Gile i niški Ciganin, i Cincar Markovića, koga kao Cincarina ionako nisu smatrali Srbinom.

Masovnost demonstracijama obezbedila je okolnost što je 27. mart padao u subotu, te se dosta dokonog sveta pridružilo demonstrantima. I tu činjenicu su, naravno, organizatori puča imali u vidu.

Tokom demonstracija polupana su stakla na Nemačkom saobraćajnom birou u centru Beograda, u današnjoj Čika-Ljubinoj ulici. Tu su cepane Hitlerove slike i razbijena njegova bista. Stoga ne čudi što su Jevreji među demonstrantima bacali vojnicima cigarete, pomorandže i novac.

Po izbijanju demonstracija, sve što je bilo nemačko ili u vezi sa Nemačkom našlo se u opasnosti. Nemačko poslanstvo su stoga već tokom prepodneva počele da obezbeđuju jake vojne snage.

(Nastaviće se)