Muški odgovor Hitleru

TREZVENOST u izveštaju nemačkog poslanika Herena može se tumačiti stavom koji je on ispoljio prema grupi generala koja mu se obratila krajem oktobra 1940. i upoznala ga sa planom za uklanjanje kneza Pavla i Cvetkovića, osoba koje Herenu ionako nisu bile po volji, jer su najodgovornije za uklanjanje Stojadinovića, njegovog prijatelja. Stoga je Heren još u vozu na povratku iz Beča, 25. marta, Đorđu Periću, direktoru Avale, i Danilu Gregoriću, izrazio bojazan za dalji razvoj političkih prilika u Jugoslaviji i rekao da bi na čelu vlade trebalo da stoji "neka jaka ličnost, kao što je general Simović".

Zato se može razumeti da je Heren prema pravilima protokola, u čast proglašenja prestolonaslednika za kralja, dao da se istakne nemačka zastava na Poslanstvu, kao što su to učinila i sva druga poslanstva u Beogradu. A nemačka nacionalna manjina je, verovatno uz prethodnu saglasnost Nemačkog poslanstva, odmah uputila telegram podrške mladom suverenu, adresirajući ga "našem vladaru, Nj. E. kralju Petru II", i izrazila svoju duboku odanost ustoličenom monarhu. Ipak, jedino se "budnosti srpskih organa bezbednosti" može zahvaliti što su pripadnici nemačke manjine ostali pošteđeni u nasilju i odmazdama razularenog življa.

Kada je posle blagodarenja u Sabornoj crkvi, gde su se pored mladog kralja i vlade nalazili i diplomatski predstavnici, nemački poslanik seo u automobil, koji je imao nemačku zastavu sa kukastim krstom, demonstranti su se ustremili ka njemu. Prema onome čime su demonstranti gađali njegov automobil izvori se razlikuju: nekoliko kamenica; jajima i paradajzom; i prema trećem, samo je popljuvan, što navode i prva dva izvora.

Heren je u telegramu koji je u Berlin stigao u 14 časova, dakle, pošto je Hitler već saopštio odluku o napadu na Jugoslaviju, izvestio da mu je Momčilo Ninčić, koji ga je primio umesto predsednika vlade Simovića, obrazložio da je puč izveden zbog slabog oslonca koji su knez namesnik i vlada imali u srpskom narodu. Obećao je Ninčić da svojom ličnošću garantuje nastavak saradnje sa silama Osovine, što je i Simović spomenuo u izjavi posle polaganja zakletve.

Ninčić nije znao da odgovori Herenu kakav stav nova vlada ima prema Trojnom paktu, ali je obećao da će se poštovati preuzete obaveze. Heren je ministru "sa kojim je godinama u prijateljskom odnosu" skrenuo pažnju na ozbiljnost položaja i posledice u slučaju promene jugoslovenske spoljne politike. Ninčić je rekao Herenu da su već izdata uputstva da se svim sredstvima suzbiju demonstracije protiv Trojnog pakta. Herenova lična ocena puča bila je da su ga izveli "srpski šovinistički krugovi", da će nova vlada gledati da održi dobre odnose sa Osovinom, ali da će istovremeno gledati da se vrati na politiku neutralnosti.

Heren je tokom popodneva sažeo zbivanja toga dana i u telegramu koji je u Berlinu primljen između 16.30 i 18.25 časova, detaljnije je opisao puč. Naveo je da je prethodne noći namesništvo podnelo ostavku, u 7.45 časova pročitana je proklamacija kralja Petra II, u 9.30 je već saopštena lista članova vlade na čelu sa generalom Simovićem i potpredsednicima Vlatkom Mačekom i Slobodanom Jovanovićem. Srpske stranke su zastupljene koncentraciono, dok je učešće Hrvata i Slovenaca ostalo nepromenjeno.

Od ranog jutra ulicama prolaze kolone demonstranata sa državnim zastavama, uglavnom mladi i radnici. Osim oduševljenih pokliča kralju Petru II, čuju se povremeno uzvici protiv Pakta. Do nereda je došlo samo pred Nemačkim saobraćajnim biroom, na Kneževom trgu 5, čija su stakla razlupana, dok ulice ka Nemačkom poslanstvu obezbeđuju jake snage vojske.

Engleska propaganda je bila usmerena i na Srpsku pravoslavnu crkvu, kako bi je privolela da bude protiv približavanja Nemačkoj. Tako je početkom maja 1940. u Beogradu boravila jedna grupa anglikanskih sveštenika, predvođena biskupom od Glostera i Sadarka, koja je tokom zajedničke molitve pala na kolena i preklinjala patrijarha Gavrila da ohrabri srpski narod da u ratu protiv Nemačke bude na engleskoj strani.

Crkva je prihvatila obaranje Cvetkovićeve vlade i samo u pravoslavnim delovima zemlje se demonstriralo protiv Pakta. Srpska pravoslavna crkva se čak ponašala kao politički subjekt, i tražila da joj ministar inostranih poslova Cincar Marković na Svetom sinodu zakazanom za 27. mart 1941. objasni pristupanje Paktu. Iako je ministar dao pristanak, do toga nije došlo zbog demonstracija.

Patrijarh Gavrilo Dožić je u govoru koji je 27. marta nekoliko puta emitovan na radio-stanicama Beograda, Zagreba i Ljubljane poručio: "Ako je Bog sa nama, šta nam mogu ljudi!", da bi kasnije zapisao: "Munjevitom brzinom mi smo negirali Hitlerov diktat i udarili mu šamar u lice, i dali mu muški odgovor: Ne, kako to dolikuje Srbinu!" Ali već 16. juna 1941. Gavrilo tokom saslušanja od strane nemačke Službe bezbednosti koriguje svoj stav i krivicu svaljuje na kneza Pavla što je pristup Paktu držan u tajnosti do poslednjeg trenutka. Inače tadašnji srpski patrijarh nije imao lepu reč za kneza Pavla, za koga je govorio da je "jedno mislio, drugo radio, a treće govorio".

(Nastaviće se)