Mladi kralj u suzama

KNEZ Pavle je nameravao da krene iz Beograda 26. marta u 9.30 uveče radi odmora na Brdu kod Kranja. Trebalo je da ga prate Cvetković i Antić do Stare Pazove, da bi sproveli smenu nekoliko generala. Knez Pavle je došao do Novske. Tamo su u voz ušli oficiri avijacije i zatražili razgovor. Knez nije verovao u postojanje revolucije, u Zagrebu je tražio da razgovara sa banom. To se i dogodilo, ban je otpratio kneza natrag do Beograda, u zgradu Generalštaba.

Tamo su već bili internirani Cvetković, Marković i svi generali koji su bili za Pakt. Protiv Pakta su bili generali Zukavac i Bračić. Knez je pozdravljen sa "Živeo kralj Petar", a onda silom prinuđen da potpiše abdikaciju. Knez je izjavio, između ostalog, da je na zahtev pokojnog kralja Jugoslavije, po savesti upravljao Jugoslavijom u ime kralja Petra, da je ubeđen da će veza sa Engleskom dovesti do propasti zemlje.

Ujutro 27. marta knez namesnik je proteran u Grčku. Prema izjavi jednog svedoka, namesnika su piloti u žandarmerijskoj stanici prisilili na abdikaciju.

Na prvi pogled je neobično što knez vozom odlazi na odmor. U sećanjima Nikole Pomorišca koji je bio dežurni ordonans-oficir na Dvoru i pratio kneza Pavla na tom putu, ostao je značajan podatak da je uobičajeno bilo da knez posle "nekog burnog događaja ili donošenja važnijih odluka" ode na Brdo. Posle ponoći je Pomorišac telefonski obavešten iz Beograda o puču. Knez to u početku nije primio ozbiljno, ali pošto je u daljem telefonskom kontaktu saznao koje se parole nose kroz Beograd, rekao je: "Gotovi smo, za nedelju dana ili dve, Nemačka će nas pregaziti." U Zagrebu je knezu pročitan telegram o puču i zahtev da se vrati u Beograd, na koji je on reagovao smireno: "A! Đeneral Simović!", pokazujući da nije začuđen niti iznenađen.

Prema kazivanju Dušana Simovića, iz Zagreba je knez Pavle krenuo u 12 i stigao u 19 časova na Zemunsku železničku stanicu, u blizini današnjeg hotela "Jugoslavija", gde je bila postrojena, kako opisuje Simović, "jedna četa Drugog pešadijskog puka s muzikom". Simović je pozdravio kneza Pavla vojnički i zamolio ga da pođe sa njim, a "za to vreme muzika je, u znak pozdrava, svirala jedan marš".

U kolima je knez rekao Simoviću: "Vi ste jedini čovek koji mi je govorio istinu. Ja želim da vam olakšam položaj u zemlji (verovatno misleći na ostavku i na odlazak), a tako isto i da vam pomognem kod saveznika. Vi znate da ja imam mnoge prijatelje i rodbinske veze u inostranstvu." Knez je upitao Simovića da li bi mu vlada dozvolila da sa porodicom napusti zemlju, na šta je Simović odgovorio da vlada neće imati ništa protiv toga, te da može da krene "još noćas u ponoć".

Simović kaže: "Predviđajući Knežev odlazak iz zemlje, ja sam već ranije bio naredio da isti dvorski voz ostane na Zemunskoj željezničkoj stanici i da se pripremi za put tako da bude spreman da se krene u ponoć." Do odlaska voza, knez je potpisao ostavku bez pogovora. Javio je kneginji Olgi šta se događa i rekao joj da u ponoć kreću, i da "spremi sve za polazak", a potom, kaže Simović, knez je "mirno seo pored mene". U voz su ušli knez Pavle, supruga i njihovo troje dece. Na peronu je "bila postrojena jedna počasna četa s muzikom". "Tačno u ponoć" krenuo je dvorski voz, kako je to i "predviđao" Simović, iz Zemuna put Grčke. Na ispraćaju su bili Simović, ministri unutrašnjih dela i vojske, "a od stranih pretstavnika britanski poslanik Ronald Kempbel".

Neobična je razlika u prikazu svedoka i učesnika opraštanja kralja Petra II od kneza Pavla i njegove porodice ispred Belog dvora, 27. marta uveče. Dežurni komandant spoljašnje dvorske garde, kapetan Božidar Delibašić, naveo je:

"Suze su nam grunule svima. I kralj je jecao, i knez i kneginja Olga, i njihova deca. Kralj je prvo poljubio kneginju Olgu, prinčeve Aleksandra i Nikolu, a zatim princezu Jelisavetu. Na kraju je zagrlio i poljubio svoga strica, kneza Pavla. To je bio najdirljiviji trenutak. Stajali su tako dugo zagrljeni, plačući i ljubeći jedan drugog."

Kneginja Olga:

"Jadni mali Petar pokušavao je da bude hrabar i razuman... srce mi se cepalo što ostaje sam. Kad smo odlazili, plakao je i molio da ide s nama - a britanski radio emitovao je nekoliko puta da smo mi pobegli u Nemačku."

Kralj Petar II:

"Kratko sam razgovarao sa stricem koji mi je ukratko objasnio svoju politiku poslednjih dana i rekao mi da se dokumenta koja će mi biti potrebna nalaze u njegovoj radnoj sobi u Belom dvoru. U ponoć sam ih ispratio do vrata i zatim do kola. Bilo je to tragično zbogom čoveku koji je bio moj najbliži prijatelj i zaštitnik. Iako srećan što sada možemo da nastavimo sa našom novom politikom nezavisnosti, veoma mi je bilo žao videći ga kako ide, i dok sam ga posmatrao kako odlazi osećao sam veoma snažno svoju novu odgovornost i moju nepripremljenost za nju."

Odlukom Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača od 17. septembra 1945. knez Pavle je proglašen za ratnog zločinca, a na teret mu je stavljeno da je "pogazio Ustav, sabotirao naoružavanje i pripremu zemlje za rat, potpisivanjem Trojnog pakta doprineo agresivnom ratu sila Osovine, ali da je bio zadojen mržnjom prema SSSR-u", da bi tek 15. decembra 2011. Viši sud u Beogradu doneo odluku o rehabilitaciji.

(Nastaviće se)