Čvrsta ruka Staljina

STALjINU je ulazak Jugoslavije u konflikt s Nemačkom išao u prilog. Pučisti su iskoristili pakt sa Hitlerom da se otarase kneza Pavla, koji je u pravoslavnom delu Jugoslavije navukao omrazu još od Konkordatske krize i Sporazuma sa Hrvatima, a Englezima je otvaranje jugoistočnog ratišta išlo u prilog.

Jugoslovenski komunisti su znali dobro da procene 27. mart kao idealni trenutak za ulazak u borbu za vlast. Josip Broz je odmah po referisanju komunista koji su iz Beograda došli u Zagreb 28. marta, krenuo toga dana uveče za Beograd, i "uz pomoć komunista-vazduhoplovaca, prebacio se u Beograd avionom tipa "lokid", gde je odmah održao sastanak sa članovima CK KPJ".

Branko Petranović je posle Brozove smrti pisao da rukovodstvo KPJ "nije smelo bez saglasnosti Kominterne sprovesti nijednu akciju" koja je odstupala od Staljinove politike. Drugim rečima, jugoslovenski komunisti su radili samo po naređenju i odobrenju Moskve. Petranović navodi da su prve demonstracije izbile 24. marta uveče, na vest da se priprema zaključenje Pakta, a da su komunisti počeli da demonstriraju 25. marta. Kada su demonstranti stigli u Ulicu Jovana Ristića, "masa se zaustavila pred poslanstvom SSSR-a, bezuspešno pokušavajući da izazove sovjetske diplomate ne bi li se pojavili. Štaviše, prozori su bili zatvoreni i šaloni spušteni". Petranović objašnjava da je za "sovjetske diplomate bilo rizično da se javno izjašnjavaju, pošto je Sovjetska Rusija bila u ugovornim odnosima sa Nemačkom".

Naravno da su komunisti imali nalog da demonstriraju protiv Pakta. Da se to dogodilo spontano, Moskva bi im to zabranila već 24, najkasnije 25. marta, jer su i tada demonstrirali. Okupljanje pred sovjetskim poslanstvom nije bilo slučajno. Upravo je tako Staljin mogao nemačkoj strani da stavi do znanja kako nema veze ni sa pučem ni sa tim komunistima kojima je naredio da demonstriraju.

Tek posmatranjem 25. i 27. marta kao delova jednog plana moguće je sagledati perfidan plan sa jasnim namerama Londona i Moskve i pseudopatriotsku ulogu domaćih aktera.

Postojanje toga plana objašnjava i vrlo neobične okolnosti od dana pristupanja Paktu, 25. marta, do 6. aprila 1941. Poslanika Andrića niko iz Beograda ne konsultuje i sve do poslednjeg trenutka zvanično ne obaveštava o pristupanju Trojnom paktu. Knez Pavle navodno ne zna za pripremanje puča, iako je preko vojnoobaveštajne službe, prislušne službe i tajne policije to mogao da sazna; pučisti navodno ne znaju da će izazvati Hitlerov gnev. Predsednik Ministarskog saveta Dragiša Cvetković navodno ne zna za puč, iako je po funkciji i ministar unutrašnjih poslova.

Predsednik pučističke vlade Dušan Simović navodno ne zna da će 6. aprila početi bombardovanje Beograda, iako mu to iz Berlina javlja vojni ataše, pa se umesto da ozbiljno priprema odbranu Beograda i Jugoslavije, sprema za venčanje svoje ćerke, zakazano za taj dan. Za bombardovanje navodno ne zna ni kralj Petar II, koji je 6. aprila, videvši da je počelo bombardovanje, telefonom zvao Simovića i saznao da je u topčiderskoj crkvi, gde mu se venčava kći, što je Petra "izbezumilo". Simović je sve radnje koje bi mogle da spreče ili ublaže posledice nemačkog napada zataškavao ili zaustavljao. Drugim rečima, sve je činjeno da Hitler zarati protiv Jugoslavije. I zaratio je.

"Politika" je spremno dočekala prevrat. Na prvoj stranici dominirao je naslov kako je kralj Petar II uzeo vlast u svoje ruke, objavljeni su kraljeva proklamacija i spisak ministara nove vlade, mlađani kralj je prikazan na konju kako bi delovao viši i veći, a u dnu stranice vest:

"Iz potpuno pouzdanog izvora" nemački poslanik Heren je dobio zapisnik sa susreta Simovića s engleskim i američkim poslanicima, koji je bio namenjen kralju. Englez je čestitao Simoviću na povraćaju slobode, a Amerikanac pored čestitanja ponudio finansijsku pomoć.

Simović je odgovorio da ne može da primi njihova čestitanja, jer se Jugoslavija drži svoje dosadašnje politike. Engleze je osim toga zamolio da prestanu sa propagandom na radiju, jer je možda nepoželjna za Jugoslaviju i ne odgovara pravom stanju stvari. Amerikancu je stavio do znanja da Jugoslavija želi da ostane finansijski nezavisna.

Sve deluje kao da je napisano da bi došlo u nemačke ruke.

- Novoj vladi je bilo stalo do dobrih odnosa sa Nemačkom. Zboga toga je Simović izašao u 21 čas sa sednice kabineta da bi primio nemačkog poslanika, izjavio žaljenje zbog incidenata, objasnio da je puč unutrašnjopolitička stvar, uveravao ga da je oduvek bio prijatelj Nemačke i da je ponosan na svoje poznanstvo s rajhsmaršalom Geringom i general-feldmaršalom Milhom i obećao da će se situacija u zemlji smiriti.

Otkuda iznenadna promena kod zagovornika parole "Bolje rat nego pakt" u stav "Bolje pakt nego rat"? Cvetković je taj obrt tumačio da su pučisti naseli na sopstvenu propagandu o Paktu, pa su uvidom u tekst Pakta shvatili da u njemu nije bilo ničeg što i sami ne bi mogli da prihvate. Takav zaključak govori dosta o Cvetkoviću, koji nije prozreo lukavu igru.

(Nastaviće se)