Upoznali dva Pariza

STEVICA Marković se u Briselu smestio kod Uroša Milićevića, koji je bio miljenik četničke emigracije u Belgiji. Njih dvojica nisu nameravala da rade u fabrikama, nego su se bavili „šanerskim“ poslovima i kafanskim tučama. Kada je Marković dospeo u zatvor napisao je pismo Alenu Delonu, koga uopšte nije poznavao, da mu pomogne. Delon je Stevici Markoviću, kao najboljem prijatelju Miloša Miloševića, poslao dva advokata i automobil da ga izbave iz zatvora i dovezu u Pariz - kaže Milomir Marić.

Bilo je to 1964. godine, kada su se Stevica, Miško i Uroš ponovo sreli. Tada je i Marković postao član porodice Alena Delona. Dobio je stan u prizemlju Delonove vile na Aveniji Mesin, broj 22. Alen Delon je obožavao Miška i Stevicu, kao i ostale jugoslovenske momke, jer je u njima video sebe kad je bio mlad. Prepoznao je srčanost kojom su se mladi Jugosloveni borili za svoje mesto pod francuskim suncem. Voleo je sa njima da igra fudbal na Jelisejskim poljima. Za njega su oni bili pravo društvo, jer Delon nije voleo elitu iz Versaja.

- Milošević, Marković i Milićević u Parizu nisu bili pravi telohranitelji, batleri i sluge Alena Delona, jer ih on nije tako tretirao. Uostalom, Delon je imao svog telohranitelja, kog smo mi zvali Crveni. Za njega su Miško i Stevica bili iskreni prijatelji, koji su ga branili od napasnika i primali čak i udarce noževima. Sam Alen Delon je za njih govorio: „Ovo su moji lični sekretari!“ Kao velika filmska zvezda, Delon se stalno trudio da im nađe posao, da igraju na filmu kao dubleri ili kao glumci, što je Milošu Miloševiću odgovaralo, dok se Stevica Marković interesovao da bude umetnički fotograf - posvedočio je u TV seriji „Lepi i mrtvi“ pariski fotograf Petar Grujičić.

Oni su bili mladi intelektualci zavedeni svetlostima velegrada. Nisu bili gangsteri, ni mafijaši. Policijski dosije Stevice Markovića u Parizu bio je gotovo prazan, izuzev nekoliko beleški o tučama u kafana i na ulicama. Stevica Marković je studirao arhitekturu, a Miloš Milošević glumu. Neprestano su čitali knjige, što je Alenu Delonu mnogo smetalo.

- Mnogo čita, posebno romane, povlači se u sebe, i to mene veoma plaši - govorio je Alen Delon o svom prijatelju Stevici Markoviću i njegovoj ljubavi prema knjigama.

Istovremeno, Stevica je počeo da piše i svoj intimni dnevnik. U Beograd je bratu Aleksandru Markoviću, koji je bio oficir JNA, slao pisma u kojima je otkrivao detalje svog novog života, ali i svoja osećanja i strepnje. Iz tih pisama se vidi da je Stevica bio zbunjen i veoma uplašen posle Miškovog ubistva u vili na Beverli Hilsu.

U martu 1966. poverio se bratu Aleksandru:

„Završih svoj dnevnik i simpatično pismo. Završavam film koji mi je ’namestio’ Alen Delon pre svog odlaska na put. Biću upoznat sa svim detaljima o Miloševoj smrti. Interesuju me pravi razlozi. Jedina mi je preokupacija da sredim sve oko Miloševe smrti i da istražim sve što se istražiti može. Pokušavam da sredim rastureno stablo.“

Već 26. aprila 1966. je dopisao:

„Ne izlazim nigde. Alen je doveo Miloševog psa iz Amerike. Zaključili smo da se Miloš ubio u trenutku očajanja. Mogu da kažem samo da ćemo uvek voleti Alena - bilo na zemlji ili ispod nje.“

Kao što ova pisma pokazuju, Stevan je ostao veoma privržen Milošu Miloševiću, koga je nasledio u Delonovom domu i srcu. Košulju i pantalone koji su bili na Milošu kada je pronađen mrtav u holivudskoj vili Mikija Runija, Alen Delon je prilikom povratka iz SAD stavio u podrum zgrade na Aveniji Mesin 22. Stevan Marković je svakog dana silazio u podrum, gledao tu krvavu odeću i druga Miloševićeva dokumenta. Kao da je slutio svoju sudbinu.

Život Miloša Miloševića, Stevice Markovića i Uroša Milićevića uz Alena Delona pružio im je priliku da upoznaju dva Pariza. Jedan onaj bleštavi, u kome je sve vrvelo od lepih devojaka, našminkanih muškaraca, lakih dama i plejboja, kockara i menadžera, lovaca na talente i mecena. I drugi, onaj podzemni, u kome su živeli jugoslovenski dođoši i razni drugi emigranti. O tom životu Marković je bratu Aleksandru februara 1964. godine pisao iskreno i poverljivo:

„Moj način života je veoma jednostavan, ne želim da na bilo koga njegov tok utiče. Idealista sam. Volim da mi se laska, da mnogo putujem, da pomažem sirotinji“.

Marković i Milićević su jedno vreme bili cimeri u dvosobnom stanu Alena Delona u centru Pariza. Pričalo se da su oni njegove „gorile“, što je slavni glumac porekao:

- Tačno je da je Stevan Marković koristio jedan stan u prizemlju moje privatne kuće i da je često obedovao za mojim stolom, kao i ostali moji prijatelji. Šetao je našeg sina, izlazio je s nama na javna mesta. On je pokušavao da igra malu ulogu u filmu „Gori li Pariz“, ali je shvatio da nije sposoban da uspe na filmu.

Već juna 1966. Stevica Marković je pisao bratu Aleksandru o teškom životu. Brinuo je o sestri u bolnici, a para nije imao:

„Očekujem da mi Alen Delon izaranžira nešto na nekom filmu. Malopre sam pisao Ljilji i žao mi je što ne mogu da je obiđem. Nemam vremena ni za preče poslove. Možete li da me razumete? Moram da produžim pasoš.“

(Nastaviće se)