Krst na kraju pisma

STEVICA Marković je bio vlasnik albuma fotografija “ružičastog baleta”, ili po srpski grupnog seksa, čiji je učesnik bila i Klod Pompidu, tada supruga predsednika francuske vlade. Vodio je i svoj intimni i tajni dnevnik. Stevica je svakog dana do detalja zapisivao događaje iz svog života, najpre u veliki crni notes, a kad ga je ispunio, u zelenu školsku beležnicu. Počeo je da fotografiše dame u lascivnim pozama i da tim slikama ucenjuje njihove muževe. Vrhunac se desio kada je to uradio sa suprugom premijera Žorža Pompidua.

- Ucene s montiranim fotografijama, a možda i stvarnim snimcima u nezgodnim pozama uglednih Parižana, bile su kobne za njega - rekao je jednom prilikom Milomiru Mariću, pariski fotograf Petar Grujičić.

Stevica Marković je 1. oktobra 1968. godine pronađen na pariskom đubrištu Elankur, ubijen, raskomadan i stavljen u plastičnu vreću. Imao je 31 godinu. Poslednji put je viđen živ 22. septembra 1968.

- Stevan mi je predao jedno pismo i zamolio da ga odnesem Natali Delon u Ulici Fransoa. Rekao je da ide na sastanak sa Korzikancem Markantonijem. Video sam ih zajedno u taksiju. Nije se vratio do ponoći, a ni ujutru. Mi smo u to vreme zajedno stanovali ispod Delonovog apartmana - sećao se tih dana njegov cimer Uroš Milićević. - Nije se pojavio ni prekosutra. Postalo mi je jasno da mu se desilo nešto ozbiljno pa sam požurio kod Delona u Sen Trope, da se o njemu raspitam. Alen je bio kratak: “Ne brini zbog toga. Negde je odlutao. Vratiće se on...”

U utorak 1. oktobra, oko 19 časova policija je obavestila Alena Delona da je pronađen Stevanov leš. On je to saopštio i Urošu Milićeviću i Natali Delon. Njegov komentar je bio ciničan:

- U grčkim tragedijama uvek jedan od troje na kraju umire...

Natali Delon je bila uznemirena, jer je Stevica Marković pismo potpisao krstom.

- Stevan se potpisao stavivši krst, što me navodi na pomisao da je znao da će da umre. Nikad se u drugim pismima nije potpisivao na taj način. Ne smatram da je taj krst bio uperen protiv mene, ni da mi je predstavljao ma kakvu pretnju. Po mom mišljenju, jedina greška koju sam prema njemu učinila je ta da sam Alenu priznala naše intimne odnose iz avgusta 1967, a obećala sam Stevanu da to nikad nikome neću reći - bila je zbunjena Natali Delon.

Bilo je i drugih naznaka da je život Stevice Markovića u opasnosti. U pismima svom bratu Aleksandru i drugu Vuku Blagojeviću, jasno je jednom poručio: “Ako se ne pojavim do tog i tog dana, znajte da sam mrtav. Oni će me ubiti. A. D. i njegov kum”.

- Moj brat je živeo sa pomešanim osećanjima prijateljstva i straha. Pisao mi je o problemima koje ima sa Delonom i Makartonijem. Savetovao sam ga da napusti Pariz i da se vrati kući. I ja sam slutio zlo, ali me Stevica nije poslušao. Ostao je da umre u Parizu - poverio nam se Aleksandar Marković.

Svom starijem bratu Stevica Marković je poslao 25. septembra svoje poslednje pismo, krajnje iskreno. Pismo je na parisku poštu predao Stevičin prijatelj Vuk Blagojević, jer ga je zamolio da mu ispuni poslednju želju: “Ako se ne vratim sa sastanka na koji idem, pošalji Aci ovo pismo...”

- Stevica je bio u velikoj nevolji. Nisam znao o čemu se radi, ali sam video da očajnički traži pomoć - seća se Vuk Blagojević, koji se u to vreme bavio proizvodnjom i prodajom džempera.

Stevanovo pismo je glasilo: “Aco, osećam da moram da ti pišem. Ovo neka bude moj testament, ako mi se nešto desi, da bi znao kako i od koga da tražiš objašnjenje za to. Nemaš pravo da mi ne ispuniš želju. Daćeš pismo Vuku (Blagojeviću) ili Isi (Ismetu Osmanoviću) i oni će ga razumeti. Zato pokušaj da me dobro razumeš - povod rata su moja gordost i sujeta. A razlog su intrige... Adresu, koju ti dajem čuvaj (u pismu je prebrisana, ne zna se ko je to učinio)! I to će biti izvršilac osvete za lovu, ili bez ako vam treba, ali nikom živom se ne poveravaj sem ocu, ako on hoće da osveti svog sina.

Aco, za sve moje “cake” ili nezgode treba se obratiti Alenu Delonu - kao hiljadu posto odgovornom za to. Njegov ortak je mangup, koji radi za Alena - nastavio je svoje pismo Stevica Marković i upzorio starijeg brata. - On je Fransoa Markantoni, Korzikanac, pravi gangster sa stanom u Bulevaru de Goblen broj 42, ćošak pored kasapnice, levo, prostirač za noge sa inicijalima F. M. ili kafe “Pase”, gde pije aperitiv. Ćopav je i operisao je ožiljak na licu. Za ostale stvari Natali, ženu Alenovu ne pitati. Najveća je lažljivica na svetu... Uzmi ovo kao najozbiljniju stvar na svetu...”

Kako nam je ispričao, Aleksandar Marković je pismo shvatio ozbiljno. Njemu je Vuk Blagojević pomogao da kupi kartu i da boravi u Parizu. Razgovarao je sa policijom i uzeo advokata Rolanda Dimu da ga zastupa po privatnoj tužbi. U međuvremenu je obavljena sahrana Stevice Markovića na gradskom katoličkom groblju. Bilo je prisutno vrlo malo naših ljudi. U francusku zemlju je pobodena krstača sa njegovim imenom i stavljeni su buketi cveća. Niko od Srba nije imao novac da plaća grobno mesto, pa je Marković sahranjen o opštinskom trošku.

- Posle nekoliko godina, kada smo želeli da Stevana prebacimo u Beograd, to groblje je prodato, razrovano i na njegovom mestu je podignuta stambena zgrada. Tako se ni do danas ne znaju ni grob, a ni ubice mog brata Stevice - priznao nam je Aleksandar Marković, jedan od retkih svedoka koji je odbio da govori u filmu “Lepi i mrtvi”. Kako reče, nije želeo da produbljuje stare rane, koje ga još bole.

(Nastaviće se)