Prljave igre političara

STEVICA Marković je bio žrtva političke afere koju su inscenirali protivnici Šarla de Gola i njegovog predsedničkog kandidata Žorža Pompidua. Parizom se čak širila glasina da je sam De Gol hteo da diskredituje Pompidua preko njegove žene, ali budući predsednik Francuske u to nije poverovao. U svojim memoarima je napisao da jeste poznavao Alena Delona, ali da Stevicu Markovića on i njegova žena nikada nisu videli, objašnjava Milomir Marić, autor filma „Lepi i mrtvi“.

Uostalom, takva verzija događaja objavljena je u Pompiduovim memoarima „Utvrditi istinu“, koje su posle njegove smrti izdali njegova supruga Klod i sin.

„Znao sam ko mi šta smešta, ali najviše me je pogodilo što je i general blagonaklono gledao na blaćenje moje supruge, koju je i sam dobro poznavao. Zato sam i otišao kod njega da mi da objašnjenje, otkriva Pompidu. - Kraj Pariza je nađen leš čoveka koji je identifikovan kao izvesni Stevan Marković, nekadašnji telohranitelj i prijatelj Alena Delona. A zli jezici su odmah kroz novine pokrenuli aferu, govoreći o ucenama i specijalnim snimcima, sa aluzijama na ’suprugu bivšeg ministra’ ili ’jednog člana vlade’. Tome tada nisam pridavao nikakvu pažnju, sve dok postepeno nisam shvatio da je strela zapravo odapeta na mene i moju suprugu, koje je trebalo uništiti preko Markovića i Delona, koji je bio tek uzgredna oblaćena žrtva.“

- Smrt Markovića trebalo je da spreči kandidaturu Žorža Pompidua za predsednika. Sumnjalo se zato da su Stevicu likvidirali ljudi predsednika Šarla de Gola - kaže Milomir Marić.

Stevičin drug Vuk Blagojević iznosi sumnju da je zapravo Fransoa Miteran bio najljući protivnik Žorža Pompidua i silno zainteresovan da on ne postane predsednik Francuske. Rolan Dima, advokat porodice, bio je Miteranov prijatelj i nije mogao potpuno da se angažuje u zaštiti interesa porodice Stevana Markovića. Dima je kasnije postao šef francuske diplomatije. U tim odnosima političkih lidera Francuske Vuk Blagojević traži moguće uzroke upotrebe i zloupotrebe slučaja Stevice Markovića za političke ciljeve.

- Možda Stevica nije imao album sa fotografijama gospođe Klod Pompidu, jer te slike niko nikada nije video. Možda je to bila samo prazna pretnja, koja se izrodila u političku aferu s tragičnim posledicama - pita se danas Vuk Blagojević, kome su u Parizu neki ljudi nudili da govori o Stevici, ali i o Žoržu Pompiduu, što je on odbio.

Da li je Stevica Marković zaista boravio u premijerovoj vili i u Jelisejskoj palati? Da li je zaista snimio Klod Pompidu u nezgodnim pozama? Na ova pitanja u Francuskoj niko nije dao decidiran odgovor.

Jedno je, međutim, bilo izvesno. I pored toga što je slučaj Marković prerastao u aferu „Pompidu“, bivši francuski premijer Žorž Pompidu je 1969. izabran za prvog čoveka Pete republike. Zamenio je Šarla de Gola na predsedničkoj funkciji i vladao do svoje smrti 1974. godine.

- I Josip Broz i Šarl de Gol bili su uznemireni zbog Stevice Markovića - priča svedok Nenad Milošević, nekad bokser u Parizu. - Jugoslovenski predsednik se nadao da će ga general pozvati u zvaničnu posetu Francuskoj, a francuski predsednik je strepeo u šta će se izroditi afera „Marković-Pompidu“.

Tito je imao loše odnose sa Šarlom de Golom, jer su komunisti Jugoslavije podržavali borbu za nezavisnost Alžira, francuske kolonije. Drugo, Tito je odbio molbu Šarla de Gola da ne strelja generala Dražu Mihailovića. Pričalo se da su De Gol i komandant Ravnogorskog pokreta bili školski drugovi u kampu San Sir, ali to nije istorijski tačno. Obojica su bila tamo na obuci, ali u sasvim različitim vremenima, tako da se nisu ni sreli. Međutim, Šarl de Gol je cenio generala Dražu Mihailovića, što je i javno rekao kada je odlikovao četničkog vođu:

- Armijski general Dragoljub D. Mihailović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao da vodi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da velika zemlja može da se pokori surovom zavojevaču.

General Šarl de Gol je generalu Draži Mihailoviću 1943. godine, kao komandant francuskog Pokreta otpora, dodelio francuski Ratni krst, Orden Legije za zasluge prvog stepena namenjen vrhovnim komandantima i izdao i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara 1943. pročitana svim francuskim jedinicama. Zato je francuski predsednik tražio od Tita da ne ubije generala Dražu.

Od tada je Tito neprestano pokušavao i nadao se da će da dobije zvanični poziv francuskog lidera za posetu Parizu uz sve državničke počasti, što se nije dogodilo.

- Iako će podrška Jugoslavije alžirskim ustanicima krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina dalje narušiti odnose dveju zemalja i dovesti do povlačenja ambasadora 1963. godine, nezavisna De Golova politika će ih do kraja šezdesetih ponovo približiti. O ovome uverljivo govori i defile vojnika JNA na paradi u Parizu povodom Dana Francuske Republike krajem šezdesetih godina - objasnio je profesor Predrag Simić.

(Nastaviće se)