“Čišćenje“ opasnih svedoka

ZORICA Milošević je jednom prilikom za dnevni list "Politika ekspres" iznela otvorenu sumnju da Uroš Milićević ne samo što zna ko je ubica, "nego je možda i prisustvovao ubistvu Stevana Markovića".

- Šofer taksija, koji je poslednji video živog Stevana Markovića, u policiji je prepoznao fotografiju drugog putnika. Bio je to Uroš Milićević - tvrdila je Zorica Milošević.

Pretpostavka je da je Stevica kidnapovan i odveden u Sen Trope kod Alena i Natali Delon, a Uroš Milićević je dobio zadatak da nađe njegov tajni dnevnik i donese ga Delonovima. Policija je kod Uroša Milićevića pronašla avionsku kartu za Sen Trope, koju mu je platio Alen Delon.

Sumnja se je i da je Stevica Marković ucenjivao Alena Delona da mu za dnevnik isplati 200.000 maraka. Kako Milićević i pored svih traganja i sakupljenih papira Stevana Markovića nije našao dnevnik, ubice su u Sen Tropeu ubile mladog Beograđanina. Potom je leš Stevice Markovića prebačen u predgrađe Pariza.

Mnogi svedoci tvrde da Stevan Marković nije znao da piše na francuskom, i zato mu je pisma najverovatnije pisao Uroš Milićević. Verovatno je zato i bio u prilici da vidi Stevičin tajni dnevnik. Međutim, Markovićev najbolji drug Vuk Blagojević svedoči drugačije:

- Tajni dnevnik i album sa tajno snimljenim fotografijama Klod Pompidu nisu postojali. Njih nikada niko nije video, niti ih je imao u rukama. Oni su bili plod Stevičine mašte. On je pomalo bio mitoman i voleo da ispreda mnoge priče. Neko ozbiljan je, međutim, u te priče poverovao, i Stevica je platio životom.

Kada je likvidiran Stevica Marković, ubijeno je još desetak Srba u Francuskoj, Belgiji i Americi. Uroš Milićević, najbliži Stevici, vratio se početkom sedamdesetih u Belgiju, odakle su njih dvojica stila u Pariz 1966. godine. Tu se Milićević zbližio sa četničkom emigracijom i postepeno peo na lestvici srpskih antijugoslovenskih organizacija. Pošto je Brisel sedamdesetih postao centar četnika u Evropi, Služba državne bezbednosti Jugoslavije je odlučila da ga razbije. U Belgiji su, rukom egzekutora Titove tajne policije, ubijeni Miodrag Bošković i njegov sin, kao i Uroš Milićević. Sva trojica usmrćena su 6. avgusta 1972. godine.

Milićevića su ubice iz Beograda prvo teško ranile, a potom ostavile praktično bez vazduha u sobi bez prozora. Zločin se dogodio u Briselu, u Ulici Staljingrad. Mile Robija je stigao do Kanade 1961, i otvorio neku salu sa automatima za kockanje. Kad su mafijaši došli po "reket", nije se dao, zbog čega je dobio metak u čelo pred ženom i decom. Borivoje Ackov je pre mnogo godina ubijen na Kopaoniku, gde je zimovao. Priča se da je razlog namirenje nekog malog duga. Od Srba u Parizu krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih preživeli su samo Milovan Radić Crveni i njegov drugar Đoko Marković.

Mnogi prijatelji Stevice Markovića su preživeli, jer su se posvetili biznisu, a neki su otišli u Ameriku da prave poslovnu i umetničku karijeru. Ljubiša Kokotović i Miša Slovenac postali su poznati slikari. Slavko Marković, zvani Kreza ili Gljara, poznanik mnogih svetskih ljudi i milijardera, najveći deo radnog veka u Parizu bio je šef sale jednog od najelitnijih restorana, "Raspućina", stecištu ljudi sa najdubljim džepovima. Posle 42 godine rada u Francuskoj, Slavko Marković se vratio u Beograd. U srpsku prestonicu su stigli i Kopa, Džambas, Pera Četnik i Vuk Blagojević.

Preživeli svedoci su zahvaljujući ćutanju obezbedili sebi život. Miloševićeva sestra Zorica se udala za slikara Bruna Maskarelija i ostala u Rimu. Majka Uroša Milićevića danas živi u staračkom domu u Beogradu. Alen Delon je u 77 godini života primljen u parisku bolnicu, jer mu srce otkazuje poslušnost. Najbolje od svih je prošla Natali Delon, koja je danas vlasnica svetske diskografske kuće i jedna od najbogatijih žena sveta.

(Kraj)