Fatalna gospođa Bovari

U TAMNICI, u dugim časovima očaja i samoće, Oskar Vajld se sećao svog detinjstva, mladosti, srećnih dana. U svojim uspomenama je napisao: "Pripadam plemenitoj irskoj porodici. Moj otac ser Vilijems je bio lekar, antikvar i književnik. I moja majka je pisala stihove. Moje detinjstvo je bilo ružičasta poema potpune sreće. U mladosti me je veoma privlačila nauka. I posvetio bih joj se da u osamnaestoj godini na Oksfordskom univerzitetu ne dobih sve nagrade za poeziju".

Dok je robijao, Vajld je zamislio svoju "Baladu o tamnici u Redingu", koju je objavio po izlasku iz zatvora. Jedini prijatelj koji mu je pisao, slao knjige i obaveštavao ga o književnim novostima bio je Robert Ros. Njega je pisac odredio za izvršitelja svoje književne oporuke.

Dve godine provedene iza tamničkih zidina ostavile su dubok trag na Vajldu. Njegova vedrina, samouverenost, sjaj pojave i reči, nestali su zauvek. Iz Redinga je izašao četrdesetogodišnji osedeli i izborani starac u kome niko nije mogao da prepozna čuvenog pisca. Dani njegovog briljantnog uspeha kod engleske publike i u londonskim aristokratskim salonima otišli su unepovrat. Niko ga nije želeo i niko se nije interesovao za njegov književni rad i delo. Brod koji tone svi su napustili. Kao da su se obistinile njegove reči: "Svi ćemo ispaštati, strašno ispaštati".

Omražen, ismejan i napušten, Oskar Vajld je promenio ime u Sebastijan Melmot. Prvo je otišao u grad svoje mladosti, u Pariz. Ali ni ovde ga nisu srdačno primili. Robijaški žig i priče o njegovom homoseksualnom prijateljstvu pratili su ga svuda.

Krajem novembra 1908. godine u hotelu "Alzas" ugasio se život nesrećnog pisca. Umro je na početku novog stoleća, još mlad, u 44. godini. Do poslednjeg boravišta ga je ispratilo nekoliko retkih poznanika iz pariskih bistroa.

Godina 1857. je značajna ne samo za francusku literaturu. Te godine su objavljena dva izuzetna književna dela: Floberova "Gospođa Bovari" i "Cveće zla" Šarla Bodlera. Književni kritičari i poznavaoci književnosti kažu da su to dva velika književna događaja. Ali umesto pohvala glavni protagonisti Flober i Bodler dobili su sudske pozive. Njihova dela je tužilaštvo Drugog carstva proglasilo nemoralnim i autori su morali na sud.

Prvi je optužen Flober za svoje prvo delo koje je po mišljenju carskog tužioca Ernesta Pinara povreda javnog morala i religije. Fatalna "Gospođa Bovari", čije su uzbudljive doživljaje pratili čitaoci "Pariske revije", od početka oktobra do sredine decembra 1856. godine, ponovo je zalepršala svojim krinolinama pred pariskim sudom za prestupe. Zasedanje ovog suda, čiji je predsedavajući bio sudija Dibari, trajalo je od 31. januara do 7. februara 1857. godine.

Advokat optuženog pisca bio je prijatelj njegove porodice Mari Antoan Žil Senar, bivši predsednik Narodne skupštine i ministar unutrašnjih poslova. Njemu je pisac posvetio prvo izdanje svog romana, zahvaljujući mu se za uspešnu odbranu.

Floberov roman objavljen u "Pariskoj reviji", mada znatno skraćen, ipak je došao pod udar Drugog carstva Napoleona III. Ovo skraćivanje rukopisa pisac je prokomentarisao izjavom objavljenom u istom časopisu: "Razlozi koje ja ne mogu da ocenjujem primorali su 'Parisku reviju' da izostavi jedno mesto u broju od prvog decembra. Budući da je njena bojažljivost ponovo došla do izražaja povodom ovog broja, ona je smatrala za zgodno da ukloni još nekoliko mesta. Prema tome, ja izjavljujem da otklanjam odgovornost za redove koji slede, pa se čitalac umoljava da u njemu gleda samo odlomke, a ne celinu".

Ali pariski sud je bio neumoljiv i prema ovim odlomcima koje je "Pariska revija" iz predostrožnosti htela da učini čednijim. A pisac ne samo da nije uspeo da "otkloni" odgovornost već je ona svaljena i na urednika revije Piša i štampara Pijea. Njih trojica su bledi i umorni slušali optužbe tužioca Ernesta Pinara:

"Imate pred sobom, gospodo, trojicu okrivljenih. U ovakvom predmetu nema prestupa bez javne upotrebe i svi oni koji su doprineli da se delo objavi moraju biti pogođeni podjednako. Ali glavni optuženi je gospodin Flober, koji, kada ga je redakcija opomenula, protestuje što je jedan odlomak u delu izostavljen.

Posle njega dolazi g. Loran Piša. Od njega ćete tražiti da položi račune o odlomcima koje je morao da izostavi, i naposletku, dolazi štampar koji je isturena straža protiv skandala. G. Pije je, uostalom, častan čovek protiv koga ja nemam ništa da kažem. Tražim od vas samo da primenite na njega zakon. Štampari moraju čitati: kada nisu čitali, onda štampaju na svoju odgovornost i štetu.

Štampari nisu mašine. Oni imaju izvesnu povlasticu, polažu zakletvu, oni su u naročitom položaju, odgovorni su. Još jednom, oni su kao isturena straža: ako propuste prestup, to je kao da su propustili neprijatelja. Ublažite kaznu g. Pijeu koliko god hoćete, budite milostivi čak i prema uredniku 'Revije', ali što se tiče g. Flobera, glavnog okrivljenog, za njega treba zadržati svu strogost".

(Nastaviće se)