Pale prljave klevete

U SUDSKOJ dvorani neki su aplaudirali a drugi glasno negodovali. Flober je upitno gledao advokata Senara, koga je poznavao od ranog detinjstva. Bio je to prijatelj njegovog oca, slavnog hirurga Flobera. Može li stari Senar odbaciti sve te prljave klevete? Urednik Piš zlovoljno gleda negde u stranu, a stari štampar Pije nemoćno krši ruke.

Neumoljivi tužilac Pinar i dalje optužuje i kao dokaz navodi niz odlomaka iz optuženog dela. Realizam u književnosti, pre više od jednog stoleća, dovodio je pisce na sud. Šta li bi se tek dogodilo Henriju Mileru da je živeo u to doba?

Tužiocu Drugog carstva dozvoljeno je da daje sud i ocene o realističkoj književnosti: "Nemoral žigoše realističku književnost ne zato što ona slika strasti, mržnju, osvetu, ljubav, svest, i od toga živi, to umetnost mora da prikaže, nego što to radi bez uzde i mere. Umetnost bez pravila nije prava umetnost: to je kao žena koja se potpuno svukla. Nametnuti umetnosti pravilo javne pristojnosti ne znači njeno potčinjavanje nego poštovanje. Pravilima se čovek jedino i uzdiže. Eto, gospodo, načela koja mi ispovedamo, eto doktrine koju svesno branimo."

Na scenu stupa Floberov advokat Senar. Visok je i impozantan, samom pojavom uliva strahopoštovanje. Sve oči su uprte u njega. Publika napeto iščekuje da čuje njegovu odbranu. I Senar počinje svoju briljantnu odbranu: "Gospodo, g. Flober je optužen pred vama da je napisao jednu rđavu knjigu, da je u toj knjizi povredio javni moral i religiju. G. Flober je pored mene, on tvrdi pred vama da misao i kad ne bi bila izopačena (a mi smo videli za nekoliko časaka kako neko može da izopači jednu misao), ona bi bila (i ona će to postati) za vas ono što je već bila za čitaoce knjige, jedna prevashodno religiozna i moralna misao, koja se može izraziti rečima: podsticanje na vrlinu kroz užasavanje nad porokom."

Dvoranom se prolomio sugestivni bariton advokata Senara: "Ona se podala. Pa šta! Zar je svaki opis zabranjen? Ali kada se inkriminiše, moralo bi se sve čitati, a carski tužilac nije sve čitao. Odlomak koji inkriminiše ne zaustavlja se tamo gde se on zaustavio. Ima jedno ublaženje, evo ga. U kancelariji se to nije čitalo. Gospodin carski tužilac nije na to malopre obratio pažnju. On je video samo ovo: 'Potom je jednim pokretom zbacila svu svoju odeću.' I uzviknuo je, povreda javnog morala. Ne daj bože da pisci rečnika padnu u šake gospodinu carskom tužiocu. Kojem bi od njih pošlo za rukom da izbegne osudu ako bi mu palo na um da pomoću izrezivanja, ne rečenica, nego reči, načini spisak svih reči koje bi mogle vređati moral ili religiju."

Dvoranom se razlegao smeh. Tužilac Pinar, crven u licu i trudeći se da nadviče publiku, spremno je odgovorio na repliku odbrane: "Na taj prigovor dva odgovora: pretpostavimo da je delo moralno, to ne znači da se zbog moralnog zaključka mogu oprostiti pohotljive pojedinosti koje se u njemu mogu naći. Delo u osnovi nije moralno. Gospodo, pohotljive pojedinosti ne mogu se pokriti moralnim zaključkom. Inače bi se mogle opisati sve orgije koje se mogu zamisliti, opisati sve sramote jedne bludnice, i moglo bi se prikazati kako umire na rđavom krevetu u bolnici."

"A zašto da ne?", mislio je Flober, mučeći se da to ne izusti glasno. Dosta je bilo tih romantičarskih magli kroz koje se nije video čovek. Ali na sreću ima i pametnih ljudi koji su mu dali podršku. Setio se jučerašnje posete slavnom Lamartinu. Njegov roman Lamartin je pratio u "Pariskoj reviji" u svom letnjikovcu, na selu. Po dolasku u Pariz pronašao je Floberovu adresu i poslao svog sekretara da mu izruči pohvale.

Flober je posetio slavnog pisca, a Lamartin mu je rekao: "Vi ste napisali najbolje delo koje sam pročitao za poslednjih dvadeset godina." Mladi pisac mu se požalio: "Možete li pojmiti gospodine Lamartin da je protiv mene podignuta optužnica pred sudom za prestupe zbog povrede javnog morala i verskog morala." Začuđeni Lamartin je zaključio: "Vrlo je žalosno već i to što su se prevarili u pogledu vašeg dela i što su naredili da se ono tuži, ali nije mogućno, s obzirom na čast naše zemlje i epohe, da će se naći jedan sud koji bi vas osudio."

Pariski sud za prestupe, uveren u svoju neprikosnovenost, sudio je i piscu i književnosti i moralu. Na sreću čitalaca i literature, sud je shvatio svoju zabludu. Flober, urednik Piš i štampar Pije oslobođeni su optužbe i plaćanja sudskih troškova. "Gospođa Bovari" je objavljena bez skraćivanja, a za njom i druga Floberova dela. Prvo izdanje "Gospođe Bovari" Flober je posvetio advokatu Senaru. A Flober je jedan od retkih pisaca koji su na sudu dobro prošli.

(Nastaviće se)