Živ Nemcima ne idem!

Te godine Mihailović je uspostavio čvrste veze sa budućim jugoslovenskim pučistima:

- U leto 1940. godine povezao sam se sa Borom Mirkovićem, komandantom Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, jer me je baš on pozvao zajedno sa Žarkom Popovićem, mojim nerazdvojnim drugom i šefom Obaveštajnog odeljenja Generalštaba. Bora Mirković me je dobro znao još iz mladosti.

Cilj sastanka bio je prevrat i obaranje režima.

- Bio je donesen opšti plan akcije, koji se sastojao u nasilnom obaranju režima i menjanju politike.

U jesen 1940. Mihailović je još jedanput bio kažnjen sa mesec dana pritvora. Povod je bio incident koji se desio u britanskom poslanstvu u Beogradu. Na prijemu koji su Englezi održali za rukovodstvo Udruženja rezervnih podoficira Jugoslavije oštro je kritikovao politiku nemačkih nacista.

Pored jednomesečnog pritvora, za kaznu je upućen u Mostar, za pomoćnika načelnika Štaba Primorske armijske oblasti.

Od ondašnjeg glavnog obaveštajca Generalštaba u Beogradu, saznajemo šta je Mihailović stvarno mislio o nemačkim nacistima:

- Posle pada Francuske 1940. nemačko poslanstvo u Beogradu jedne večeri zakazalo je diplomatski prijem radi prikazivanja nemačkih operacija u toku francuske kampanje.

- Pozvani su bili mnogi političari i novinari, a i dvadeset generala i pukovnika koje je trebalo mi da odredimo. Dato je meni da napravim taj spisak. Među ostalima odredio sam i Dražu.

- Čim je saznao za ovo, došao je kod mene u kancelariju. Takvog Dražu dotle ne samo da nisam video nego ni mogao da zamislim: „Ko je mene odredio da idem Nemcima na prijem?“

- Odgovorih kratko: „Ja, Dražo!“ Na to će on ljutito: „Možete raditi sa mnom šta god hoćete, ali ja živ Nemcima ne idem!“

Nekoliko meseci kasnije, od sredine februara 1941, u Beogradu se odvijala najveća drama od postanka Jugoslavije. U Austriji i Nemačkoj su tih dana, na Hitlerovo insistiranje, boravili predsednik jugoslovenske vlade Dragiša Cvetković i ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković. Britanski premijer Vinston Čerčil pisao je:

- Ministri su se potišteni vratili u Beograd. Pristupanje Jugoslavije Osovini (Berlin-Rim) moglo bi razbesneti Srbiju. Borba protiv Nemačke mogla bi dovesti do sukoba u pogledu lojalnosti u Hrvatskoj.

Razgovorima nisu bili zadovoljni ni Nemci, u šta nas uverava i Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta:

- 14. februar. Bezuspešni pregovori Hitlera sa jugoslovenskim predsednikom vlade Cvetkovićem i ministrom spoljnih poslova Cincar-Markovićem u vezi sa pristupom Jugoslavije Trojnom paktu.

Na mukama na kojima se našao - da li da odbaci predlog za pristupanje paktu i time rizikuje rat sa Nemačkom, ili da pokuša izdejstvovati što povoljnije uslove za nevoljno priključivanje paktu - knez Pavle je pokucao na vrata svojih engleskih prijatelja. Britanskog poslanika u Beogradu pitao je koliku i kakvu pomoć bi Englezi pružili Jugoslaviji u slučaju nemačkog napada. Poslanik nije ništa obećao, Hitler je pojačavao pritisak, knez Pavle je manevrisao petnaestak dana, a onda je morao da ode kod nacističkog vođe.

Situacija je bila bezizlazna:

- Francuska više ne postoji, engleskih trupa, i to veoma malo, ima samo u Egiptu, Rusija je u savezu sa Nemačkom, a ceo Vermaht je trenutno slobodan. Nemačke trupe se nalaze u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj, Italijani su na našim zapadnim granicama i u Albaniji. Osim toga, imamo samo 48 tenkova - govorio je ministar vojni general Petar Pešić.

Knez Pavle je od Hitlera izdejstvovao najveće ustupke koje su Nemci tada dali bilo kojoj zemlji. Da bi što pre neutralisali Jugoslaviju i što pre završili pripreme za napad na Rusiju, Nemci su prihvatili da njenim trupama i vojnim vozovima bude zabranjen prolaz kroz Jugoslaviju, ali i da nacisti Jugoslaviju neće uvući u rat protiv bilo kog saveznika iz Prvog svetskog rata.

U takvoj situaciji hrvatski i slovenački članovi jugoslovenske vlade tražili su da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu:

- Mi Hrvati - govorio je potpredsednik jugoslovenske vlade Vladimir Maček - ćemo prvi stradati jer smo najbliži i u ravnici, dok se Srbi mogu povući u planine i krenuti prema Solunu. Kako mogu objasniti Hrvatima da ih uvlačimo u rat kad im Nemci čak ne traže nikakav ustupak?

Mačeku se pridružio i slovenački političar Fran Kulovec, a dilemu pred kojom se napisao knez Pavle je opisao rečima:

- Tako smo imali situaciju u kojoj smo bili primorani primiti pakt ili izgubiti Sloveniju i Hrvatsku.

Racionalni knez nijednog trenutka nije sumnjao ni u Mačekovu ni, Kulovčevu lojalnost:

- Ni jedan ni drugi nisu bili pronemački orijentisani, štaviše, obojica su mrzeli Nemce.

Dok se knez Pavle grčevito borio da Jugoslaviju poštedi ratnih razaranja, pukovnik Mihailović je službovao u Mostaru, ali neretko je dolazio u Beograd i održavao veze sa britanskim obaveštajcima. Na osnovu tih susreta, ser Aleksandar Glen napravio je i zaokruženi profil buntovnog jugoslovenskog pukovnika:

- Častan, ozbiljan, dobro obavešten, uz to i pažljiv slušalac. Izražavao se lepo, a otkrio sam i širinu njegovih pogleda, pri čemu je bio privržen celoj Jugoslaviji a ne samo nekoj uskogrudoj, srpskoj hegemoniji.

Svi pokušaji kneza Pavla da Jugoslaviju poštedi ratnih razaranja ubrzo su pali u vodu. Britanci sa nešto više od 100.000 funti finansirali puč u Beogradu, na kome je smrt pobedila život:

- Bolje rat nego pakt! Bolje grob nego rob!

ANDRIĆEVE OSTAVKE

LjUT što nije prisustvovao razgovorima jugoslovenskih zvaničnika sa nemačkim vođama, jugoslovenski poslanik u Berlinu Ivo Andrić je od 1938. do 1941. tri puta tražio da ga povuku u zemlju.

Sva tri puta zahtev je odbijen, pa je Andrić nemački napad na Jugoslaviju aprila 1941. dočekao u Berlinu.

(Nastaviće se)