Jedina dilema vlasti

- Stavljen je u sobu Ozne za mučenje i tu je zadržan 74 časa.

- Njegovi jauci su se čuli u mnogim delovima zgrade.

- Za vreme "ispitivanja" potpredsednik (jugoslovenske) vlade Edvard Kardelj dva puta je posetio zgradu (centralu Udbe u Beogradu).

Prema ovom dokumentu, ovaj sistem mučenja smislili su šefovi beogradske i zagrebačke policije, Lazić i Bedeković, "raniji Mihailovićevi prijatelji".

Mučenja su bila jeziva:

- Zna se samo za dva čoveka da su uspela da izdrže (mučenja) - da odbiju da govore. To su bili jedan Pavelićev pomoćnik i jedan makedonski kurir VMRO.

- Obojica su (posle torture) umrli.

- Mihailović se odupirao do poslednje neopisive torture (ne može biti napisano - primedba prevodioca sa engleskog jezika).

- Tada je progovorio. Odnet je natrag u svoju ćeliju go i sasvim izmenjenog lika.

- Sada je na lečenju radi oporavka da bi se mogao pojaviti na suđenju.

- Rečeno mu je da će ako bude povukao jednu reč iz svoje (iznuđene) izjave ponovo pretrpeti ova mučenja.

Tri meseca pre suđenja generalu Mihailoviću jugoslovenski ministar finansija Sreten Žujović je dopisniku Rojtersa u Beogradu rekao da suđenje predstavlja "tehničko pitanje". I da će se na njemu odlučivati: "da li ga treba obesiti ili streljati".

I prepiska koja je uoči suđenja vođena između Tita i Aleksandra Rankovića, koji su se tada nalazili u Moskvi, i Edvarda Kardelja i Milovana Đilasa, koji su bili u Beogradu, pokazuje da je proces bio politički, a ne sudski. Iz depeša, pisanih na ruskom jeziku, vidi se kako je politički montiran proces: Kardelj i Đilas tri puta vršili "političke korekcije" u optužnici, pa je ona tri puta menjana i prerađivana.

Amerikanci su ponudili da se na procesu pojave njihovi vojni izaslanici u Mihailovićevom štabu, a kada su Tito i njegovi saradnici to odbili, u državi Njujork je organizovan paralelni proces, na kome se pojavilo 27 svedoka. Po završetku suđenja, koje je trajalo šest dana, Istražna komisija američkog Komiteta za pravedno suđenje Draži Mihailoviću napisala je svoj izveštaj i prosledila ga u Beograd:

- Pred komisiju nije iznet nijedan dokaz na osnovu koga bi se moglo zaključiti da je bilo saradnje između generala Mihailovića i sila Osovine.

- Ne samo da se može izvesti zaključak da nije bilo saradnje između generala Mihailovića i sila Osovine, već se može ustanoviti da je general Mihailović sa svojim ljudima nastavio borbu protiv Nemaca i protiv Italijana čak i pošto su saveznici prestali da mu šalju vojnu opremu i svoju pomoć preneli isključivo na maršala Tita.

- U slučaju da je saradnje bilo, američko vojno osoblje koje je svedočilo pred komisijom bi se u to uverilo, jer je bilo u odličnom položaju da se u to uveri, a dužnost mu je bila da o svakoj takvoj pojavi izveštava svoje štabove.

Pukovnik Robert Makdauel, šef poslednje američke vojne misije kod generala Mihailovića dodao je izveštaju komisije i svoj komentar:

- General Mihailović, poznat još pre rata kao ogorčeni antinacista, bio se potpuno posvetio zadatku da Nemce i njihove satelite istera iz Jugoslavije. Što u tome nije više uspeo treba pripisati okolnostima koje su bile izvan njegovog domašaja, a naročito građanskom ratu koji je jugoslovenska komunistička partija potpirivala.

Među dokazima koji su korišćeni na suđenju bilo je mnoštvo krajnje problematičnih dokumenata, koji su pripisivani generalu Mihailoviću i mnogim njegovim komandantima. Neka od njih uopšte nisu bila potpisana, neka su otkucana na pisaćim mašinama sa latiničnim slovima, a neka su, umesto originalnih pečata Mihailovićeve Vrhovne komande ili pojedinih četničkih komandanata, overena žigovima Vojnog tužilaštva Titove vojske!

Čak većina dokumenata koje je koristio tužilac, nisu bili originali, već prepisi. Imena veštaka, koji su prepise "sravnjivali" sa originalima, bila su ispisana samo inicijalima, a nijedan od tako aranžiranih dokumenata nije potpisan, a kamoli overen.

Petnaest godina kasnije, u leto 1961. godine, Slobodan Penezić Krcun, organizator hapšenja i suđenja generalu Mihailoviću je u trpezariji Titove vile na Zlatiboru svom mladom saradniku, pravniku Milivoju Draškoviću, u najvećem poverenju rekao:

- Među nama u srpskom i jugoslovenskom rukovodstvu došle su do izražaja suštinske razlike o pravoj političkoj ulozi Draže Mihailovića. Postoje dve teze o ulozi Mihailovića koje se ne mogu izmiriti. Po jednoj, Draža je, prosto uzeto, bio kvisling i tu više nema šta da se doda. Po drugom mišljenju, koje i ja delim, Draža je bio vođa kontrarevolucije, a mi smo izvodili revoluciju. Draža je mrzeo Nemce kao i ja!

(Kraj)