Zadatak ljute trojke

TROJKA Crvenkovski-Veselinov-Vlahović nije bila naklonjena Rankoviću, ali niko od srpskih visokih funkcionera nije ispoljavao ni trunku samilosti. A dobro su znali da ne bi stigli tu gde su da nije bilo upravo njega. Jer, Ranković je bio glavni kadrovik Srbije, važniji i od samog Broza. Oni su sigurno živeli u ubeđenju da bi se ispeli i na neku stepenicu više da im Ranković nije bio "kapa"? Istina, teško su oni mogli odbraniti Rankovića od svih grehova Udbe, ali sigurno jesu od brutalnog obračuna s njim, kad se odmah znalo da je "zavera" bila vešto podmetnuta.

Jedini koji nije želeo da pljune druga Marka pa da ostane na svojoj funkciji bio je Srba Savić, sekretar za unutrašnje poslove Srbije.

Nije se, dakle, tugovalo nad sudbinom moćnog druga Marka. Više je bilo razloga za slavljeničko ponašanje...

Veselinov je doživeo preporod; Bobi Radosavljević je postao prva violina u simfonijskom orkestru Srbije. A tek Koča (Popović), Plavi (Todorović), Stambolić, Minić... Koči je pripalo Rankovićevo mesto potpredsednika Republike; Todoroviću najvažnije mesto, Rankovićevo - sekretara Izvršnog komiteta SKJ; Stambolić i Minić ostali su Brozovi miljenici do kraja njegovog života...

Da li je i sam Ranković bio kriv, zbog svog pasivnog držanja, što mu niko nije pritekao u pomoć i pružio barem prst? Izgledalo je da on ništa nije naučio iz slučaja Milovana Đilasa koji se zbio ranije. Dok se Đido opirao, čak junačio, Leka je odmah spustio gard. U odbranu Đilasa stala su bar dva glasa, Vladimira Dedijera i Mitre Mitrović (prve supruge), a uz Rankovića niko!

Vratimo se Komisiji (i potkomisijama) i istrazi...

U tom prvom naletu sva pažnja bila je koncentrisana na Svetislava Stefanovića i Selima Numića. Prvi je bio drugi čovek Udbe (posle Rankovića), a drugi - glavni i višegodišnji rukovodilac sektora koji je postavljao i koristio prislušnu tehniku.

U Udbinoj istoriji prisluškivanje ne pominju se Brozove (i Stevine) "kruške" o kojima smo već govorili. Slušanje telefonskih razgovora bio je vrhunac skrivene moći. Prvo telefonsko prisluškivanje pominjano je u vreme Rezolucije (sukob Staljin - Tito). Pala je sumnja da Gustav Vlahov (otac mu je bio poznati "ruski čovek") preko telefona kojim daje vezu Brozu, može da sluša i šta on govori. Nije dokazana ta "moć" Vlahova, ali je on, uz Titovu zahvalnost, bio udaljen iz njegovog kabineta. U isto vreme, nakon što je podržao Rezoluciju, muka je dospeo, uz Andriju Hebranga, i visoko pozicionirai Sreten Žujović. Udbaši su, prvi put, uspeli da mu telefon opreme na "poslušnost", da slušaju njegove razgovore. Odmah su obavestili druga Marka i umesto očekivane pohvale doživeli su kritiku. "Sretan je još uvek naš i Partija ima načina da reši njegov slučaj i bez vaše pomoći", odgovoreno im je.

U pomoć telefonu vremenom su pritekle razne "bube", mikrofoni, magnetofoni...

Kada je Ćeći bilo predočeno - da je "osnovni motiv" ispitivanja rada Udbe - otkrivanje prislušnih uređaja u kući druga Tita i u zgradama u kojima se on kreće (a takođe i kod nekih drugova) - Stefanović im je odgovorio:

- Ja ću izneti sve što mogu i što znam, jer je i meni stalo da se to raščisti.

Usledila su brojna, krajnje nevažna, pitanja i njegovi odgovori. Na to da su Tito i neki drugovi prisluškivani, Ćeća je odgovorio: "Ja u to ne mogu da poverujem!" Nastavio je da tvrdi da, ako se to stvarno želi utvrditi, onda se ta stvar može lako doterati do kraja. Kako? Da se prvo utvrdi, vidi, gde su instalacije postavljene, a onda - gde su "konci", a gde "centri". To mu je dato za pravo, ali tako nije postupljeno. Bio je navođen i da prizna - da je Tito slabo obezbeđen, da to čini malo KOS malo Udba, a niko potpuno i sigurno. Upitan: zar se nije moglo otkriti i utvrditi da je prisluškivan drug Tito (na tome je insistirao Franc Popit), Ćeća je burno reagovao: "Ja nisam ovde okrivljeni i ne dozvoljavam da mi se ništa imputira".

Ćeća je, dalje, otkrio da je glavno i najveće prisluškivanje obavljeno u vreme prve Mirovne konferencije (nesvrstanih) koja je održana u Beogradu 1961. Tada su ozvučeni hoteli, ambasadori, Brozove prostorije, ali i više privatnih vila i stanova... Na zamerku da se pred Komisijom ne ponaša iskreno i kao komunista - Ćeći je tada prekipelo. "Vi izgleda mislite da sam pravio zaveru... Moje izjave se proizvoljno interpretiraju, ja zbog toga neću više da razgovaram...".

- Vi mene prvo uhapsite, pa da znam kako da se branim - predložio im je, uzbuđen.

Nastao je muk, situacija je bila napeta.

Do razlaza ipak nije došlo. Usledila su malo lakša pitanja, pa se i Ćeća ohladio. Priupitan da li i građani pomažu Udbi svojim dojavama, da ne mora sve sama, Ćeća je potvrdio i među najsvežijim primerima koje je naveo, našla su se i imena - Draže Markovića, Mite Miljkovića i Jove Kapičića. Dojava se odnosila na njihova česta kafenisanja (konkretno - gde i kada), pojavljivanje u motelima i izletištima i u "sumnjivim ženskim društvima".

Razišli su se drugovi, zadovoljni. Ćeća, jer im je dosta toga sasuo u lice, a predočio da ako kod njega traže zaveru,neće je naći. A opet, članovi Komisije su zaključili - da se stvari kreću u dobrom pravcu.

Moralo se raditi dan-noć, zadato vreme je isticalo.

(Nastaviće se)