Poklon vernom Žeželju

MEĐU pozvanim i privedenim da svedoče našao se i general Milan Žeželj. On je bio komandant Titove garde, od rata do 1961. U ispovesti nije otkrio ništa važno u vezi sa prisluškivanjem, što se od njega očekivalo. Njegovo je bilo da obezbeđuje Broza u pokretu, prilikom putovanja. Brinuo se o Brozovim (brojnim) automobilima, Plavom vozu, brodovima i avionima. Prisetio se da je prvi telefon u rezidenciji bio induktorski, a da je o ozvučenju Belog dvora, rezidencije i drugih objekata čuo tek kad je počela ova istraga. Dotle mu niko i ništa o tome nije pričao.

Podsetio se Žeželj da mu je Maršal u više navrata stavljao primedbe u vezi svojim fizičkim obezbeđenjem, upozoravao ga na loše ponašanje gardista-stražara i da se žalio kako mu podižu "kineski zid" oko rezidencije.

Bilo je veliko iznenađenje kad je Broz doveo Žeželja na ovako važno mesto. Žeželj je bio stasit, jak momak. Krasili su ga hrabrost i odlučnost. Imao je i veliku manu - nedovoljno obrazovanje, što za ovo mesto nije bilo nevažno. Broz se ni ovog puta nije prevario u odabiru kadrova. Verovatno se rukovodio i već tradicionalnom vrlinom ličkih Srba - da verno služe vladaru i državnom poretku kad im ovi daju moć i privilegije.

Prijatno jutro, Broz i njegov prijatelj Krleža u bašti rezidencije u Beogradu...

Dok je odlazio besprekorno utegnuti ordonans, pošto im je doneo kafu i druge napitke, Krleža priupita Broza: "Znaš li ti kako su Srbi u prošlosti lako progonili i oslepljivali svoje neposlušne despote, proterivali knezove - Miloša Obrenovića, Aleksandra Karađorđevića, kako su uostalom ubili i svog mladog kralja Aleksandara Obrenovića i kraljicu Dragu. Strahuješ li, kad na to pomisliš i vidiš ova uniformisana lica u svojoj blizini...?"

Uz smešak, stavljajući cigaru u muštiklu, Broz prozbori: "Nisu to oni Srbi iz prošlosti, a nisam ni ja za njih neposlušni despot i kralj".

Ovo upozorenje Brozu, Krleža nije uvrstio u svoje dnevničke zapise, ali se ono po Zagrebu prepričavalo.

Žeželju je, pričao nam je za života, ostao u upečatljivom sećanju susret Tita i Dedijera na Brdu kod Kranja. Posle odlaganja, Broz je konačno odlučio da primi svoga biografa. Dedijer je tada bio u punoj snazi, bio je stokilaš, a drskost mu nije nedostajala. Žeželj je dočuo da je on otvoreno pričao kako će, kad se susretne sa Brozom, štošta da mu "saspe u lice". Kad se, zaista, njihov susret razbuktao, Dedijer je odjednom krenuo da Broza uhvati za gušu, da bi ga protresao, a ne da ga zadavi. Žeželj se nalazio iza zavese i odmah je priskočio. Broz je tada uzviknuo: "Ti se ne mešaj", i on se primirio.

Rado se Žeželj prisećao prilika koje su zavladale posle razlaza sa Sovjetima 1948. Mnogi su se iz Brozovog bliskog okruženja, iz Belog dvora i rezidencije, izjasnili za čuvenu Rezoluciju. Među njima je bio i komesar u gardi Rajo Guberinić, kao i Drago Božović. Čak je i jedan od ordonansa priznao, bez ikakvog okolišenja, da je u nastalom sporu, na Staljinovoj strani. Jedan gardijski oficir je ubijen u pokušaju da prebegne u Mađarsku.

Boško Čolić se prvi, odmah posle rata, spetljao sa Rusima koji su snimali film o Titu - "Njegove staze". Zavrbovali su ga da radi za njihovu obaveštajnu službu i on je uspeo da na vratima Titovog kabineta otvori jedva uočljivu rupicu kroz koju je osmatrao... Čolić je, po skraćenom postupku, bio osuđen na smrt, ali je pomilovan. Posle mnogo godina jedan prodavac je ponudio Žeželju da kupi srećku jugoslovenske lutrije. Bio je to nespretni Čolić, a u Žeželju je još buktao nagon - da ga zadavi!

Krajem septembra 1949. Broz je Plavim vozom krenuo prema Brionima. Kad se stiglo u Divaču, skretanje za Pulu, Žeželj je naredio da se svi putnici premeste u automobile, ne obrazlažući zašto to čini. Ljutit je tada bio drug Tito...

Žeželju je stigla dojava da je pruga minirana i postavljena zaseda. Samo se čekao prolazak voza...

Kad je smestio Broza na Vangu vratio se, sa svojima, da izvidi situaciju... Uspeli su da pohvataju dvanest terorista iz grupe koja se dugo pripremala u Trstu da izvede ovu operaciju. Da li im je bilo suđeno, Žeželj se nije mogao setiti, ali da su svi lišeni života - jesu.

Kad je saslušao ovu vestern-priču, Broza je prošla ljutnja, zagrlio je svog vernog "Omera". "Očinski me je poljubio i skinuo sa ruke ovaj sat od koga se ne odvajam", Žeželj se rado prisećao tih vremena...

Jedno jutro, dok su boravili na najživopisnijem ostrvu brionskog kompleksa, na Vangi, Brozovima su stigli gosti. Jovanki je pristigao dragi "ujak iz Like"... Nije rod, ali je kao rođeni. Stevo Krajačić je tada bio predsednik Sabora Hrvatske i stigao je sa još tri druga... Popili su kafu i rakiju na terasi vile, one iste sa koje su - Broz, Naser i Nehru - poslali poruku svetu da su osnovali Pokret nesvrstanih.

U trojci su bili Aleksandar Globočnik, Božo Rašeta i Mile Rukavina. Globočnik je u mladosti bio pilot, a kad je prestao da leti, Stevo ga je angažovao u svojoj službi. Rašeta je bio Globočniku desna ruka, a Rukavina im je pridodat da im osvetli put. Sva trojica su radili kao stručnjaci u službi za ozvučenje i prisluškivanje u policiji Hrvatske.

Nije se gubilo vreme, već im je naloženo da otputuju u Beograd i u rezidenciji Brozovih srede Titove poštanske marke! Kolekcija Titovih maraka je bila obimna i velike numizmatičke vrednosti. Na njoj su mu naročito zavideli general Dapčević i zvučno ime fudbala Stjepan Bobek. Obojica su imali ponešto, ali je kolekcionar Broz bio nedostižan.

(Nastaviće se)