Udba jača od partije

O ČEMU su sve razgovarali Broz, Ranković i Gošnjak može se samo nagađati. Pošto nije sačinjen nikakav zapis, ostao je samo jedan izvor, svedok general Babić.

- Ranković je delovao mirno i samouvereno. Koliko se sećam, rekao je otprilike: "Ništa od svega ovog nije bilo upereno protiv tebe; da je bilo - ja bih to prvi sprečio i o tome te obavestio". Davno je to bilo, pa se i pozaboravljalo - pričao nam je Babić.

Nije se Babić mogao setiti šta se trojka tada dogovorila, kakve će sutradan posledice imati drug Marko.

Gošnjak je prethodno ubedio Rankovića da se on dogovori sa Brozom o mirnom razlazu, s tim što bi Marko ostao član CK SKJ i član Saveta federacije. Za takav scenario i sam Ranković se pripremio, unapred je napisao i svoje izlaganje. Samokritički se osvrnuo na svoju ulogu i pokajao se...

Petak, prvi jul 1966. godine.

Mirisna brionska ostrva, mirno more, nebo bez oblačka... Instrumenti naštimovani, izvođači orni, program može da počne...

Posle ispijenih kafa, učesnici su posedali, a tačno u 9 časova ulazi, sa fasciklom ispod miške, ON, Tito...

Svi ustaju i plješću...

Tito je otvorio IV sednicu CK SKJ, predložio dnevni red i usput priupitao: da li se usvaja?

Prva tačka je glasila: Aktuelni problemi u vezi sa štetnim delovanjem nekih organa bezbednosti i posledice tog delovanja na razvoj sistema i delovanja Centralnog komiteta.

Usledile su uvodne napomene predsedavajućeg u vezi s prvom tačkom:

"...Mi smo, drugovi, pogrešili što smo našu državnu bezbednost u toku dvadeset i više godina njenog postojanja prepustili takoreći samoj sebi, i glavni rukovodilac je bio drug Ranković (ne više drug Marko). Vi znate da je u toku rata i prvih godina posle rata naša državna bezbednost odigrala ogromnu ulogu, u čemu, razume se, jedan veliki deo zasluga ima i drug Ranković i ostali drugovi koji su bili pod njegovim rukovodstvom. No, upravo zbog tog ogromnog poverenja koje smo imali i prema drugu Rankoviću i prema službi državne bezbednosti, mi na našim sednicama nijedanput nismo imali pitanje ove službe. A mogu li se bilo koja organizacija ili bilo kakvi organi tako dugo pustiti bez kontrole Partije, bez kontrole rukovodstva naše Partije. Razume se da je to naša krivica.

...Na ovom plenumu, drugovi, radi se o jednom krupnom pitanju - o ozdravljenju naše Partije, odvajanju unutrašnje bezbednosti od Partije, a ne kao što je do sada bilo da se to pobrkalo, da je unutrašnja bezbednost prejašila Partiju. O tome je sada reč. To je, drugovi i drugarice, historijski trenutak kada moramo učiniti sve, pogledati činjenicama otvoreno u oči i doneti takve zaključke koji će biti na korist, a ne na štetu daljeg razvitka i našeg prestiža u spoljnom svetu. Mi smo toliko jaki da možemo gledati činjenicama u oči i donositi dalekosežne odluke."

Izveštaj Komisije (Crvenkovskog) i dokazni materijali bili su podeljeni, drugovi upoznati. Taj materijal nije dobio drug Marko, pa mu je trebalo vremena da shvati šta se to oko njega dešava - dotad najbolji drugovi su okretali glavu, izbegavali ga kao da je kužan. Nervoza i strah su nadolazili... Zato je požurio da skrati muke, prvi se javio za reč, pročitao što je napisao:

Podsetio je na tridesetogodišnji rad službe i na ulogu koju je u njoj imao, kao i njegov odnos prema drugu Titu, napominjući:

"...Oprostite, drugovi, ako ovde kažem da neću prihvatiti nikakva podozrenja i sumnjičenja, i baš zato malo je reći da sam bio zaprepašćen i poražen kad sam na sednici Izvršnog komiteta čuo podatke o ozvučenju stanova i radnih prostorija drugova Tita i Kardelja. Nemam nameru da branim nešto ili nekog. Navešću samo neke primere.

Prvo, u vreme kad sam bio na čelu Ministarstva i neposredno njime rukovodio, zabranio sam ozvučenje Starog dvora, gde odsedaju šefovi stranih država, posebno, naglašavao sam, što tamo vodi razgovore drug Tito. Drugo, prihvatio sam predlog za ozvučenje svih radnih prostorija i stanova najvećeg broja inostranih delegacija na prvoj Beogradskoj konferenciji. O tome sam prethodno obavestio. Informacije dobijene tim putem redovno su primali svi zainteresovani. Treće, čak ni u 1948. godini, kao ni u svim sledećim godinama niko od saveznih i republičkih rukovodstava, od članova Centralnog komiteta, Politbiroa nije praćen ili prisluškivan...

...Još jedanput, drugovi, želim da naglasim da za ovakav rad i ovakve postupke organa bezbednosti ne snosim nikakvu drugu odgovornost, sem moralne odgovornosti koja proizilazi iz toga što je trebalo da pokažem više budnosti, kao ranije kada sam neposredno rukovodio ovom ustanovom, tako i kroz svoj rad u Centralnom komitetu. S obzirom na to, smatram da sam dužan da ovom forumu, vama drugovi, stavim na raspoloženje sve svoje funkcije..."

Ni tada ni posle toga niko nije bio zadovoljan Rankovićevom besedom. Drugovi, na plenumu, sručili su strele na njega, jer su smatrali da nije rekao ništa, da se pravio nevešt i neupućen, posipao pepelom... Oni koji su bili na njegovoj strani, a nisu imam priliku (a ni smelost?) da javno istupe, razočarali su se što nije istupio oštro, "na prvu loptu", što nije rekao istinu o smišljenoj zaveri.

Plenum je tekao svojim tokom, orkestrirano, a drugačije nije ni mogao...

(Nastaviće se)