Krcun prvi nastradao

U pismu se Ranković raznežio... Pisao je o karakteristikama svojih sinova; za Miću, tako, da uzima "najbolje parče"... U toj prilici pomenuo je i svoje stanje: "Osećam se loše, umorno... Najradije bih sve prepustio drugima". A to je bila 1963. godina kad je postao potpredsednik Republike. Komisija nije zadržala ovo pismo, a Miljković ga je vratio porodici.

Broz je pred isplaniranu akciju predočio vernim drugovima da se on dve godine kolebao, da je znao da ga prisluškuju, ali nije ništa preduzimao. Zbog čega?

Strahovao je da se to u Srbiji ne doživi kao osveta prema njenim vodećim kadrovima. Pre toga, zna se, iz vrha partijskih i državnih funkcija, odstranjen je, po kratkom postupku, Blagoje Nešković. Pripisano je bilo Neškoviću da je nastavio da razmišlja "ibeovski". Ako bi se uklonio i Ranković, to bi već mirisalo na kažnjavanje po nacionalnoj osnovi.

Upitan od Tempa Vukmanovića - zašto njega prisluškuju, Broz je kratko odgovorio: "Zlu ne trebalo!".

O kakvom zlu se moglo raditi, to su već predočili savesni drugovi, među kojima je prvi bio Mijalko Todorović:

"... Nama je, drugovi, ubačen problem - naslednika i nasleđa"!

Predložio je Todorović da se odmah taj problem politički raščisti. Za Todorovića je postojao jedan Tito - kao što je jedna socijalistička revolucija. Besmisleno je, govorio je, da iza Tita treba da dođe neki drugi Tito. Nismo mi njega dekretom postavili za vođu, nego je njega izbacila revolucija, istorija, narod, a ne naše glasanje.

Sigurno je Brozu bilo milo ovo Todorovićevo javno razmišljanje. Javljali su se i drugi drugovi...

"Drug Marko je dejstvovao" u dva pravca, otkrio je Veselinov. Po nacionalnoj liniji preko Krcuna (Penezića) i drugih, a preko "kadrovskog mešetarenja" istupalo se protiv druga Kardelja.

Krcunova uloga je detaljno vagana, a Ranković optuživan da nikad nije dozvolio ni da se pominju njegovi grubi "nacionalistički ispadi", a bilo ih je više baš grubih. Bliskost Rankovića i Penezića podstakla je mnoge na razmišljanje. Da Krcun nije poginuo dve godine ranije ("saobraćajka") - kako bi se završio obračun sa Rankovićem?

Oko Krcuna su bile ispletene mnoge priče i vicevi. Znao je biti vrlo zajedljiv, grub, pa je i Ranković morao da ga "koči", naročito u lovu.

Još u vreme rata, Krcun se sukobio sa Titovim miljenikom Stevom Krajačićem. On je bio poslat u Krcunovu proletersku brigadu, da oseti njen borbeni i drugarski duh. U jednoj prilici su se sporečkali, Stevo je zamerio što oni više štite Srbe nego Hrvate. Krcun ga je, prosto, najurio, sa opomenom: "... Da nešto vrediš, ne bi te oterali iz Hrvatske..."

Naročito je bio iskren prema Makedoncima. Govorio im je da to što imaju svoju državu mogu da zahvale "srpskom vojniku" i velikodušnosti srpskih komunista.

Kosovskim drugovima govorio je kako Srbija živi, zahvaljujući njima, u "ratnom stanju".

A tek vojvođanskim autonomašima; sa njima je bio u stalnom "klinču".

Nije Krcun prezao ni od Broza. Na jednoj večeri kod Brozovih napravio je scenu. Nagazio im je kućnog ljubimca, koji je bolno zacvilio. Na kritiku - šta to radi - odgovorio je: "U mom užičkom kraju kad nekog zoveš u goste, onda vežeš kera...".

Prilikom posete kući "Borbe" pričalo se o štampi, ocenjivani listovi... "Borba" je režimska, "Politika" opozicionarska, a ja čitam "Večernje novosti", izjasnio se Krcun...

Kako bi protekao Brionski plenum da je Krcun poživeo još dve godine?

"Da nije nastradao pre, sigurno bi nastradao sada", bio je komentar njegove majke, posle pada Rankovića.

Obarajući Rankovića i reorganizujući Udbu drugovi su često spominjali i njihove teško merljive zasluge. Prvo je bila formirana Ozna (Opšta zaštita naroda) koju je formirao i vodio Ranković. Onda je ona razdvojena na civilnu, Udbu i vojnu KOS. A kakav je ugled Ozna tada uživala?

"Dok je Ozne, a ni Armija nije loša, narod nema šta da brine za svoju sigurnost", govorio je prvih posleratnih godina Milovan Đilas.

O Ozni su i pesme ispevane, a kako su ovu službu doživljavale diplomate u Beogradu koji su se sa njenim ljudima često susretale?

"... Ozna vrši organizovana ubistva, bez suda, u njenim rukama je sva vlast. I Tito je prema njoj nemoćan...".

Ovo je iz Vašingtona telegrafisao Stanoje Simić, tadašnji ambasador u SAD, posle privatnog razgovora sa američkim kolegom iz Beograda, Petersonom. On je preko Londona stigao na referisanje.

Tito i drugovi su se, dakle, dičili bezbednosnim službama, nije im smetala njihova "zatvorenost", a ni Rankovićevo rukovođenje. Iz iste diplomatske veze, Simić-Peterson, saznajemo još jednu zanimljivost. Boraveći u Londonu, Peterson je dugo razgovarao sa Vinstonom Čerčilom na temu stanje u Jugoslaviji i prilike na Balkanu. "Evropu i njenu civilizaciju očekuju velika iznenađenja od Jugoslavije, koja se pojavljuje kao vođa Albanije, Bugarske, Rumunije i Mađarske", bila je ocena stanja britanskog premijera. Da li je nešto preporučio kao preventivu ovoj opasnosti?

"... Bolje je ubiti dete u začetku nego čekati da odraste", bio je Čerčilov nimalo human stav, prema svedočenju pomenutih diplomata.

SRBOVAO PREKO ZVEZDE

KAD su u jednoj raspravi u Zagrebu, zamerili što se u Beogradu gradi drugi, Zvezdin, stadion, odmah pored stadiona JNA i to sa mnogo većim kapacitetom, Krcun je narednog jutra pozvao projektante "Marakane" i naložio da povećaju kapacitet, sa 70 na 100 hiljada gledalaca. Bio je strašan „zvezdaš„ i preko Zvezde je rado srbovao.

(Nastaviće se)