Pobuna srpskih oficira

Tada je Ranković bio glavna poluga uspostavljanja titoizma, ali nije istican kao Brozov naslednik. U tom vremenu nasledstvo je pripisivano Đilasu.

Tito, pa Đido!

Takvo uverenje vladalo je u zemlji, a bogami i šire, odnosno, dalje. A da se o Titovom nasledniku govorilo, jasno, u kontekstu - ne daj bože - potvrdio je i sam Đilas. U jednom razgovoru sa Staljinom, bez svedoka, njemu nije direktno ponuđeno da nasledi Broza, ali ga je, sam je napisao, svemogući "čarobni štapić" Josifa Visarionoviča na jedno "takvo razmišljanje" sam dovodio. A Staljin je bio čovek koji ništa nije činio slučajno.

Drug Marko je danonoćno radio. Imao je toliko moći da mu nije smetalo što nije na Brozovom mestu. Bdio je nad OZN-om i partijom, rešavao sudbine mnogih ljudi, porodica, pa i čitavih naselja. Vođen je bio samo jugoslovenskom idejom.

U vrlo dramatičnom sporu, odmah posle rata, oko granice između Srbije i Hrvatske u Vojvodini, nije shvatao drugove koji su se upinjali iz petnih žila da dokažu da, na primer, Vukovar i njegova okolina broji više Srba nego Hrvata i da mora pripasti svojoj matici. Srbi su bili brojniji iako su u ratnim godinama više stradali i bili planski proterivani. Još manje je mogao razumeti vodeće komuniste iz Hrvatske koji su, opet, zapretili: "Ako Vukovar ne bude naš, onda - rat!"

Ranković je Srbe tešio: "Šta je uopšte važno da li je Vukovar u Srbiji ili u Hrvatskoj". Bitno mu je bilo da je u Jugoslaviji. Kako je govorio za Vukovar mislio je i na Ilok, Kumanovo, brojna srpska sela koja su ustupljena južnoj republici.

Svoju jugoslovensku orijentaciju Ranković je gradio na osovini: Beograd - Zagreb - Ljubljana. Smatrao je da je ta osovina i kičma Jugoslavije. Odlaskom Kidriča ta osovina je napukla, nije Ranković mogao obezbediti zamenu, iako je tragao za njom. Ranković je za života uživao više simpatija u Sloveniji nego u Srbiji, bio im je i zet.

Kad je Broz (1953) izabran bio za prvog predsednika Republike, Ivan Gošnjak je postao prvi sekretar Narodne odbrane. Važna funkcija. Obezbeđena je bila skraćena osovina, dovoljna da se kičma ne ugrozi?

Hrvat iz Like, Gošnjak je završio stolarski zanat, ali i Lenjinsku partijsku školu u Moskvi. Učestvovao je i u španskom građanskom ratu i preko Francuske stigao na ratišta u Jugoslaviji. Gošnjaka je Broz uvažavao, što se pokazalo i kad ga je odmah postavio za komandanta Glavnog štaba Hrvatske. U početku, mnogi nisu mogli da shvate ovaj potez Vrhovnog komandanta, jer je Gošnjak bio većini nepoznanica. Prvih posleratnih godina bio je u Armiji glavni personalac, a mladi "lavovi" izašli iz rata bili su nezajažljivi. Najteže mu je bilo sa Crnogorcima, koji su bili i dobro raspoređeni. Od osam najvažnijih vojno-političkih funkcija bili su zaseli na sedam.

Ništa manje ambiciozni nisu bili ni Ličani, Kordunaši, Banijci, Kozarčani... JNA je, s obzirom na brojnost, imala najviše generala u Evropi. Ludo ambicioznih bilo je i na drugim stranama. Na Gošnjaka su se žalili njegovi Hrvati, koje je, takođe prožimao osećaj manje vrednosti, naročito u odnosu na Srbe iz Hrvatske. Neravnopravnim su se osećali i u Srbiji. Gošnjak se držao principa: ko pre devojci... Prvoborci su bili u prednosti.

Gošnjak je bio, ispostavilo se, primer uspešne Titove kadrovske kombinatorike i u vojsci.

Ranković i Gošnjak bili su generacija (1909), sličnog obrazovanja, istog temperamenta. Prvo su se našli na pitanju: da li formirati jedinstvenu ili republičke vojske. Za svoju, republičku vojnu silu izjasnili su se na kraju samo Makedonci. Zanimljiv je bio odgovor iz Hrvatske. Oni su bili za isto rešenje koje "prihvata Srbija". Kasnije se pričalo da su iz Zagreba zvali Gošnjaka i priupitali: Kako da odgovore?

Kada je narod sve masovnije počeo da dolazi na stratište ustaškog logora Jasenovac, da pali sveće, skuplja kosti i da oplakuje svoje najdraže, uzbudili su se i važni drugovi. Prvo je o ovakvom ponižavajućem davanju pomena reagovao general Boško Šiljegović. Obavestio je svoje kolege Gošnjaka i Šašića. Mučno pitanje stiglo je i do Broza. Na sastanku koji je on i sazvao, odlučeno je da se područje Jesenovca uredi i spomenikom obeleži. To područje je podvodno i Hrvatska za to "nema sredstava", reagovao je odmah Ivan Stevo Krajačić, predsednik Sabora

"...Da je tu i more Armija će ga isušiti", oglasio se Gošnjak povišenim tonom, dodajući da je Jasenovac "bruka Hrvatske".

General šumadijski, Miloje Milojević, komandant Beograda, uputio je, na adresu Gošnjaka, oštro kritičko pismo u kome je osuđivao njegovo kadrovanje u Armiji. Tvrdio je da su oficiri iz Srbije zapostavljeni i uporednim brojkama to i dokazivao. To je doživljeno kao "srpska pobuna", uz sumnju da Milojevićev istup nije bio solistički. Uzbudio se i Vrhovni komandant. Zahvaljujući drugu Marku Rankoviću, smirio se komandant. "Slučaj" je rešen po principu: "Nema čoveka - nema problema". Milojević je penzionisan, a Gošnjak prošao bez posledica.

PARTIJI NOVO IME

U pripremama za Šesti kongres KPJ (1952. u Zagrebu) izašlo se sa predlogom da partija promeni ime, da iskaže svoju posebnost, da se nazove - Savezk komunista Jugoslavije, SKJ. To je, tvrdilo se, smislio Kardelj, ali je ideju kao svoju lansirao Broz. KPJ je slavno ime i izmena njenog imena "umanjuje" njene istorijske zasluge, smatrali su Ranković i Gošnjak, a tiho već oboleli Kidrič. Procenili su da su u manjini i nisu se javno oglašavali.

(Nastaviće se)