Biraj partiju ili ženu

DVE godine pre Brionskog plenuma Gošnjak je predložio Brozu, i u dogovoru sa Rankovićem, da penzioniše - njega, Marka i Bevca. On i Marko će to učiniti istog trena. Neka on za reforme uzme mlađe i sposobnije kadrove od njih, da će od njih imati punu podršku. To je Titu, prema tvrdnji generala Šašića, predlagao Gošnjak. Zašto Broz nije prihvatio ponudu? Šašić je mislio - iz straha! Kog straha? Strahovao je da je to samo njihova ujdurma, da u tom "pakovanju" ne povuku i njega, starca, od koga su bili mlađi po 17 godina.

Oni koji su ih dobro poznavali ostali su pri čvrstom uverenju da Ranković i Gošnjak nisu ni pomišljali da ugroze vladavinu Broza, a nikako ne pučističkim metodama. I pored toga ostala su nagađanja da li je ovaj dvojac zaista nameravao da potopi kormilara i da im je on i nameru osujetio?

I u ovoj prilici iskazala se veština Brozovog vladanja. Kad je izgledao najslabiji - bio je najjači!

Vaskrsavao je!

Gošnjak je umro iste (1980) kad i Broz, dok ih je Ranković nadživeo tri godine.

Da li su i koliko drugarice, na funkcijama ili u bračnim posteljama, doprinele otkrivanju "zavere" i osudi "zaverenika", u vreme održavanja Brionskog plenuma?

Jesu, mnogo. Više i od samih drugova.

Sklapanje brakova, formiranje bračnih zajednica za komuniste je, posle ilegalnih i ratnih godina, postalo važno pitanje. Dato je bilo i partijsko uputstvo čime se sve rukovoditi u izboru bračnog druga. Oni koji su živeli u partijskim brakovima, ilegalnim, morali su da ih potvrde pred matičarem, a komunisti-mladenci da budu budni, da brakove sklapaju sa proverenima i da je drug-drugarica druge nacionalnosti.

Kao primer poslužio je, naravno, Titov (treći) brak. On se oženio ličkom partizankom, Srpkinjom, Jovankom Budisavljević. Ovaj bračni uzor nije mogla da zaseni ni činjenica da je mlada bila 32 godine mlađa od mladoženje.

U iskušenju da bira, našao se tada general Đurić, Titov šef vojnog i civilnog kabineta. Đurić je bio oženjen Šibenčankom i brzo su dobili sina i kćerku. Žena je u Beogradu imala svog brata i sestru sa mužem. Posle one čuvene rezolucije sve troje ženinih rođaka studenata pohapšeno je kao ibeovci.

O toj zgodi drug Marko je specijalom dojavio i Brozu...

Stigne i Đurić sa važnim informacijama i krene da obavesti Broza, ali ga ovaj preduhitri:

- Bre... Đurić, pohapsiše sve oko tebe, a ti ne znaš ništa! Ko je taj narod oko tebe?

Iako zatečen, Đurić je pokušao da mu dokaže kako su oni časni i pošteni, članovi su Partije... da bi Broz uzviknuo:

- A... u... Đurić! U gadnom si sosu! Đurić, biraj Partiju i mene, ili tvoju ženu, drugog rešenja nema!

Drugovi su Đuriću olakšali muke: sporazumni raskid braka, briga o deci, stambeno pitanje...

Kad su ga drugovi pritisli, Đurić je pristao, ali samo pod uslovom da mu nađu izabranicu, proverenu od Partije i Udbe. Ubrzo je dobio "atest" i saglasnost Broza (plus druga Marka). Odabrani su i kumovi, Krcun i Ćeća.

Posle samo godinu dana ponovo pakao. Drugarica se poverila drugu kako je još iz ratnih dana u emotivnoj vezi sa Petrom Stambolićem, velikim Đurićevim drugom. Pera joj je, još na Radan planini dao partijsku i drugarsku reč da će se njom oženiti! On se oženio drugom, ali je nastavio da održava vezu i sa njom. Ona je bila čvrsto rešena da razotkrije tu "moralnu nakazu", jer Pera održava iste odnose još sa nekim ratnim drugaricama, ima svoj "harem".

Sve je ispričala Rankoviću, a on, naravno, Brozu. I po oprobanom receptu, formirana je komisija: Cana, Krcun i Marko. Pred Komisijom je Pera i suze ronio... Predložene su i odgovarajuće, oštre mere.

Ostao je Đurić bez bračnog druga, ali je želeo da nekako naškodi podlom Peri.

- Ovaj mi je preoteo ženu, uzviknuo je Đurić, upirući rukom na druga Stambolića, sa govornice šestog Kongresa KPJ 1952. u Zagrebu.

Tri hiljade delegata, radno predsedništvo... ostalo je bez daha.

Sve tadašnje radio stenice u zemlji direktno su prenosile događanja na kongresu.

- Sklonite tog ludaka, intervenisao je presedavajući Broz, a delegati se podigli na noge...

Formirana je i za ovaj slučaj ekspresna komisija koja je izrekla kaznene mere za Đurića, one koje su bile namenjene upravo Stamboliću.

Kongres je usvojio predložene mere komisije, a najveći broj telegrama podrške izrečenim merama stigle su upravo iz Đurićevog, užičkog kraja.

Đurić se kasnije pravdao, kako je imao nameru da se kritički osvrne na pojave u rukovodstvu Partije i bahatom trošenju novca na uživanje, dok je narod gladovao.

Imao je Đurić na umu i golemi budžet predsednika Vlade, Broza. Kidrič je dobio zadatak, od samog Broza, da za 1952. skroji što je moguće štedljiviji budžet. Došao je i do njegovih troškova. Predložio je da se prepolove troškovi za brojne rezidencije i lovišta, a bilo ih je tada "samo" 28! Tito je već dobio više tih objekata na "poklon" i Kidrič je predložio da republike preuzmu plaćanje njihovih troškova. Kad je Đurić doneo taj predlog na saglasnost, Broz se ražestio. Sa celog spiska izdvojio je samo vilu u Opatiji, koja mu, zbog blizine Briona, zaista nije potrebna. Predložio je i da se ona ustupi sindikalnom lideru Đuri Salaju. "Meni nikakva vila nije potrebna", uzvratio je ovaj.

Kidrič se povukao, morao je da uštedu traži na drugim stavkama.

(Nastaviće se)