Pola godine vašara

OLIMPIJSKE 1900. u Parizu je organizovana Svetska izložba, a zvanični francuski krugovi su Olimpijske igre smatrali sporednim događajem, jednom od atrakcija Svetske izložbe. Organizatori su učinili čak i to da Olimpijske igre, kao deo programa Svetske izložbe, prekrste u „Internacionalni konkurs fizičkog vežbanja i sporta“.

U organizacionom pogledu to je bio pravi haos. Nisu bila pripremljena ni borilišta, a satnica se znala pred samo takmičenje. Grešaka je bilo toliko da se ta situacija teško može opisati. Desilo se da se jedan isti takmičar pojavljivao u trčanju na 5.000 metara ekipno kao predstavnik Velike Britanije, a kasnije, na takmičenju na kraćim stazama kao reprezentativac Australije. Američki takmičari nisu hteli nedeljom da se takmiče. Bilo je neprilika i oko nagrada. Neki sportisti su tek posle dve godine dobili zasluženo osvojene medalje. Treba dodati da su Igre trajale ni manje ni više nego šest meseci!

Čikago je bio grad koji je dobio poverenje nacionalnog Olimpijskog komiteta SAD da organizuje Treće olimpijske igre. Najednom je došlo do promene pod pritiskom poslovnih ljudi i predsednika Teodora Ruzvelta. Organizaciju dobija Sent Luis u kome će biti organizovana Svetska izložba. Po običaju tada praktično uvedenom, Olimpijske igre ponovo će biti u senci te manifestacije.

Najteži udarac olimpijskom pokretu priredili su domaćini, organizujući „antropološke dane“ - paralelne „igre“ za „obojene“ sportiste u skladu sa rasističkom tradicijom američkog juga. To je, verovatno, bio razlog što Pjer de Kuberten nije ni otputovao u Sent Luis.

Organizatori su se „potrudili“ da pored redovnog olimpijskog takmičenja, rezervisanog za belce, organizuju i nadmetanja Patagonaca, Filipinaca, Indiosa iz meksičkog plemena Koropas, Indijanaca iz plemena Sijuks i Navaho i crnaca iz Turske i Amerike. Omogućili su im da se nadmeću u disciplinama koje su više govorile o organizatoru nego o takmičarima.

Pošto je Rim u poslednjem trenutku odustao od organizovanja Igara 1908. godine, ruku je pružio London. Te olimpijske igre možda će se najviše pamtiti po maratonu u čast kraljevske porodice. Start trke upriličen je kod Vindzorske palate, a cilj je bio na stadionu u Šepard Bušu, udaljenom tačno 42 kilometra i 195 metara, što je razdaljina koja se i danas trči na maratonu. U svečanom defileu prvi put su se pojavile ekipe obučene u jednoobrazne uniforme. Englezi su bili apsolutno najbolji u boksu, veslanju, jedrenju, hokeju na travi, polu i tenisu, sportovima u kojima su tradicionalno držali primat.

London je otvorio vrata i ženama. One se takmiče u tenisu, gađanju lukom i strelom i umetničkom klizanju. Na balu u Grafton Gardensu Kuberten je sa odobravanjem citirao jednog američkog biskupa i rekao onu čuvenu misao: „Na Olimpijskim igrama nije toliko važno pobediti koliko je važno učestvovati“.

Olimpijske igre u Londonu su održane od 27. aprila do 31. oktobra. Učestvovalo je 2.035 sportista (1.999 muškaraca i 36 žena) iz 22 zemlje. Oni su imali priliku da se pokažu u 22 sporta i 11 disciplina. Igre je otvorio kralj Edvard Sedmi.

Izvanredno organizovane Olimpijske igre u Stokholmu obilovale su novinama, ali i pokušajima da se ponovo uvede duh antičkih igara. Tako se u žiži našao umetnički petoboj, koji će se zadržati do 1948. Na programu su bila takmičenja u književnosti, muzici, slikarstvu, vajarstvu i arhitekturi, s tim što su sva umetnička dela morala biti posvećena fizičkoj kulturi. Bila je to još jedna Kubertenova pobeda, bez obzira na to što interesovanje za ovo takmičenje nije bilo veliko. Na ovim igrama je poslednji put bilo dozvoljeno „privatno učestvovanje“, dakle mimo državnih timova.

Kraljevina Srbija tada prvi put učestvuje na Olimpijskim igrama. Zvanično, olimpizam na tlu današnje Srbije začet je 10. februara (23. po novom kalendaru) 1910. godine osnivanjem Srpskog olimpijskog kluba. Inicijatori i osnivači bili su mladi oficiri školovani u Francuskoj, među kojima je vodeću ulogu imao kapetan Svetomir Đukić, koji je izabran i za direktora kluba. U Stokholmu 1912. Đukić je postao i član Međunarodnog olimpijskog komiteta. Ostao je među vodećim olimpijcima sve do 1949. godine kada je na sopstveni zahtev razrešen dužnosti na 43. zasedanju MOK u Rimu.

Prvi srpski olimpijci bili su atletičari Dragutin Tomašević i Dušan Milošević. Dobro su startovali ali, pod prilično nerazjašnjenim okolnostima, nisu postigli očekivane rezultate. Ipak, ostaje zapisano učešće Srbije, male i mlade zemlje, na petim olimpijskim igrama, i to neposredno pred niz ratova na ovom području, počevši od Prvog balkanskog koji izbija tri meseca posle Olimpijskih igara u Švedskoj. Već na sledećim igrama 1920. naši sportisti će učestvovati pod zastavom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

(Nastaviće se)