Ovens protiv Hitlera

IGRE u Berlinu, uprkos mnogim iskušenjima sa kojima se susretao olimpijski pokret u prvom veku postojanja, i dalje važe za najkontroverznije. U nekim segmentima zaslužuju najviše, a u nekim drugim, ne manje važnim, najniže ocene. Berlin je dobio organizaciju Igara 1931. godine kao prestonica Vajmarske republike, a po dolasku Hitlera i Nacionalsocijalističke partije na vlast 1933. bilo je jasno samo da će Nemačka biti dobar organizator Igara u tehničkom smislu, ali i da će olimpijski pokret silom prilika izgubiti deo duše.

Belgijanac, grof Anri Baje-Latur, koji je nasledio Pjera de Kubertena na čelu MOK, nadao se da Nemci i Hitler neće rizikovati da na sebe navuku odijum olimpijske i svetske javnosti. Međutim, kada je 15. septembra 1935. u predolimpijskoj godini firer potpisao „Nirnberško pravo“ i Jevreje proglasio poluljudima bilo je jasno da je pušten duh iz boce. Baje-Latur je zatražio hitnu audijenciju i Hitler mu je svečano obećao: „Nemačka će poštovati olimpijska načela“.

I poštovala ih je, ali jedva i samo onoliko koliko je bilo neophodno da olimpijski pokret ne okrene protiv sebe. Svetu je ostalo - ili da ide u Berlin ili da se odrekne učešća na Olimpijskim igrama. Irski predsednik Imon de Valera uz podršku lorda Majkla Morisa Kilanina, objavio je da neopozivo povlači prijavu sportista Republike Irske za učešće na Igrama. Međutim, Kilanin i De Valera ostali su usamljeni i u Berlin je stigao dotad rekordan broj zemalja - 49. Među njima bila je i Kraljevina Jugoslavija, iako je i kod nas bilo velikih protivnika odlaska u Berlin.

Rukovodstvo jugoslovenske ekipe nije imalo ni stav kako će naši sportisti na svečanom otvaranju pozdraviti gledaoce i predstavnike domaćina i članove MOK. Da li olimpijskim pozdravom koji je uveden u Atini 1896. i koji je bio istovetan nacističkom pozdravu? Na kraju, 1. avgusta na svečanom otvaranju na Olimpijskom stadionu, na kojem se okupilo rekordnih 110.000 gledalaca, ekipe koje su otpozdravljale olimpijskim pozdravom praćene su frenetičnom podrškom publike, ubeđene da je reč o nacističkom pozdravu, dok su ostali prihvaćeni mnogo hladnije. Među njima je bila i jugoslovenska ekipa, koju je kao zastavnik predvodio atletičar Milan Stepinšek.

Berlin je uspostavio i standarde vezane za olimpijski plamen. MOK je prihvatio predlog da se olimpijski plamen upali u Olimpiji uz pomoć sunčevih zraka i da se štafetno nosi do Berlina, a ideju je dao berlinski profesor Karl Dim, vatreni pobornik oživljavanja duha antičkih igara, ali i njihovog povezivanja sa duhom novog čoveka koji je nacizam želeo da stvori. Prethodno, tvrdi se da je njegovu ideju odobrio ministar propagande dr Jozef Gebels.

Olimpijsku baklju su nosili trkači i veslači kroz sedam zemalja: Grčku, Tursku, Rumuniju, Jugoslaviju, Mađarsku, Austriju i Nemačku. Njen put je bio dug 3.422 kilometra (toliko je bilo i nosilaca), a poslednji nosilac baklje bio je atletičar Fric Šilgen.

Naravno, nemački sportisti su bili najuspešniji na Igrama. Osvojili su 33 zlatne, 26 srebrnih i 30 bronzanih medalja, dok su SAD morale da se zadovolje drugim mestom sa 24 zlatne, 20 srebrnih i 12 bronzanih odličja. Međutim, najbolji u atletici bili su Amerikanci, a junak Igara bio je Džejms Klivlend Džesi Ovens, crni američki sprinter koji je nadmoćno trijumfovao na 100 i 200 m, u skoku udalj i u američkoj štafeti 4 h 100 metara.

Još tada je stvoren mit o njegovom „susretu“ sa Hitlerom, koji je navodno, revoltiran, napustio stadion. Ovens je to kasnije drukčije opisao u svojoj autobiografiji:

„Kad sam prošao pored kancelara on je ustao, mahnuo mi rukom, a ja sam mu odmahnuo“.

Doduše, čovek koji je postao simbol borbe protiv rasizma, ni u domovini nije naišao na bolji doček, samo zato što je bio crnac!

U poslednjem javnom istupanju, Kuberten je za igre u Berlinu rekao da su bile grandiozne i organizovane „hitlerovskom snagom i disciplinom“. Svet koji je sve to posmatrao nesumnjivo je bio impresioniran načinom na koji su Igre bile organizovane i održane.

Na programu Igara našla su se i dva nova (samo muška) sporta, košarka i, na predlog zemlje domaćina - rukomet. Igran je „veliki rukomet sa 11 igrača na terenu veličine fudbalskog, a Nemci su u finalu porazili Austriju sa 10:6. Najuspešniji u košarci bili su Amerikanci (na četiri utakmice postigli 152 koša, a primili 69), koji su u finalu pobedili Kanadu sa 19:8. Po tadašnjim pravilima nije bilo dozvoljeno driblanje, pa je zato i postignuto tako malo koševa. Italija je osvojila zlato u fudbalu, što je pristalicama fašizma poslužilo kao još jedna potvrda superiornosti režima.

Igre su održane pod senkom narastajućeg nacizma koji je svetu želeo da pokaže superiornost arijevske rase. Pokušaji da se Igre oduzmu Nemačkoj nisu uspeli.

U olimpijskoj misiji Kraljevine Jugoslavije u Berlinu bilo je 86 sportista u 12 sportova: atletici, biciklizmu, vaterpolu, gimnastici, veslanju, jedrenju, kajaku i kanuu, mačevanju, plivanju, rvanju i skokovima u vodu, a jedinu medalju, svoju šestu, osvojio je gimnastičar Leopold Leon Štukelj. Zauzeo je drugo mesto u vežbi na krugovima i oprostio se od Olimpijskih igara sa ukupno šest medalja.

* Igre u Berlinu su održane od 1. do 16. avgusta 1936. uz učešće 4.066 sportista (3.738 muškaraca i 328 žena) iz 49 zemalja. Takmičilo se u 19 sportova i 129 disciplina. Igre je otvorio nemački kancelar Adolf Hitler.

(Nastaviće se)