I trauma teška rana!

ČOVEK više vredi mrtav nego živ! Na crnom tržištu organa razvio se opasan biznis gde ukupna vrednost delova tela prosečnog odraslog čoveka iznosi čak 615.547 evra. I građani Srbije kupuju organe na crnom tržištu.

Lekari tvrde da se na crnom tržištu mogu naći gotovo svi delovi ljudskog tela - organi, kosti, koža, krv...

Cene se razlikuju, pa tako, recimo, bubreg u Americi dostiže cenu od 198.124 evra, jetra 118.000 evra, dok je želudac i slezinu u Kini moguće kupiti za svega 384 evra.

- U Srbiji nelegalne transplantacije nisu moguće - tvrdi za "Novosti" profesor dr Tomislav Jovanović, klinički fiziolog, specijalista hiperbarične medicine.

- Transplantacija organa podrazumeva vrhunske kliničke uslove. Ona je spoj fundamentalne nauke, kliničke prakse i savremene tehnologije. U "divljim" uslovima transplantacije ljudskih organa su nemoguće.

U transplantaciju organa uključen je tim vrhunskih stručnjaka, imunologa, genetičara, lekara. U složenoj proceduri u kojoj se određuje i tipizacija tkiva, pribavljaju se sve karakteristike ili živih ili kadaveričnih donora i odabira se osoba sa najmanjim genetskim razlikama. Prvo, organ sa davaoca uzimaju visokoobučeni lekari, potom se radi prezervacija (zaštita) tog organa. Za svaki organ koji se transplantira tačno se zna koliko može biti u "posebnim" uslovima.

- Presađivanje organa može se obavljati u tehnički opremljenim zdravstvenim centrima sa skupom opremom - kaže dr Jovanović. - "U podrumu ili na livadi" moguće je samo uzeti deo tkiva, najčešće krv, radi određivanja tipizacije eventualnog donora. Svaka druga intervencija u neadekvatnim tehnološkim uslovima je nemoguća.

Otuda i priče o nelegalnim presađivanjima organa u primitivnim, neodgovarajućim uslovima deluju kao naučna fantastika.

- Zdravstvene ustanove u Srbiji, koje su osposobljene za ovako velike hirurške intervencije, u državnom su vlasništvu. I u onim ustanovama koje nisu državne, nije moguće transplantirati organ tajno - tvrdi profesor Jovanović.

Transplantacija organa ima i svoje psihosocijalno naličje. Ovako velike i složene operacije ne mogu se obaviti bez učešća socijalnog radnika, psihologa i psihijatra, posebno kada je reč o kadaveričnim transplantacijama.

- Odluku da se od najbližeg srodnika za kojeg više nema spasa uzme organ, prate i psihološke predrasude. I primaoca treba psihološki pripremiti da prihvati organ od osobe koju nije poznavao. To je posebno teško kada je reč o transplantaciji srca - središta naše duše - kaže dr Jovanović.

Psihološki aspekt naročito je važan kod doniranja organa. Zato o svakoj odluci da se ustupi deo tela odlučuje i Etički odbor.

- Naš zadatak je da odredimo etičnost svih procedura, uz poštovanje zakona - kaže za "Novosti" predsednik Etičkog odbora na VMA, profesor pukovnik Ranko Raičević. - Ali, i ono što je zakonski, ne mora biti etički.

Etički odbor VMA broji 11 članova. To su ugledni lekari, pravnici, novinari, ekonomisti, sudije. Sastaju se jednom mesečno. Odbor radi po poslovniku, mora da ima kvorum i moraju da glasaju svi članovi. Svaki glas iste je važnosti.

- Da bi slučaj došao do Etičkog odbora nadležna klinika za transplantaciju, mora da prijavi par - donora i primaoca kada se rade žive transplantacije - objašnjava profesor Raičević. - Uslov je da moraju biti provereni svi podaci o njihovom identitetu. Ponekad se ide i do trećeg kolena unazad.

Pre pismenog pristanka, i donora i primaoca, utvrđuje se njihova kompletna zdravstvena sposobnost i određuje tkivna podudarnost.

- Tek kad se steknu ti uslovi, kad je sve kompatibilno i tačno, zahtev se prosleđuje Etičkom odboru - kaže profesor Raičević. - Nadležni lekar podnosi referat posle čega se pozivaju obe strane na "intervju". Članovi Odbora su u obavezi da ih upoznaju sa rizicima transplantacije. Naš zadatak je da, prvenstveno, zaštitimo donora.

U prošloj godini Odbor je odlučivao o transplantaciji 20 bubrega i pet jetri. Odluke se ne donose brzo. Svaku prate etičke dileme.

Na jugu Srbije i u pojedinim krajevima Crne Gore još su jaki običajni zakoni po kojima je dokaz ljubavi, poštovanja i patrijarhalne tradicije ako se bliskom bolesnom srodniku, sestri, ocu, bratu, ponudi bubreg, deo jetre, rožnjače. Na ovaj korak nekada pristaju i pored straha za sopstveni život. Tada Etički odbor preuzima ulogu i procenjuje sve aspekte ove krupne odluke. I neretko kaže: "Ne!"

Oprez je potreban i u supružničkim odnosima, jer kako dodaje dr Raičević, kada jedan supružnik daje organ drugome, može da upadne u takozvani "emotivni kavez".

- Dileme su velike i kad odbijate ljude spremne da doniraju organ, ali radimo po zakonu i savesti - kaže dr Raičević. - Odbor ne daje saglasnost ako proceni da ima elemenata po kojima primarna porodica može da bude ugrožena.

Kod kadaveričnih transplantacija prvo se utvrđuje moždana smrt, a potom se obavlja razgovor sa porodicom.

- Zakon nalaže saglasnost porodice - kaže dr Raičević. - Stručnjaci pokušavaju da ubede porodicu, jer je to pravi način da se pomogne. Jedan čovek u stanju moždane smrti može da spase sedmoro ljudi.

Moždana smrt nije koma. To je stanje u kome je, praktično, mozak umro, a u roku od 24 do 48 sati umiru i drugi organi. U tom stanju pacijent najduže može da preživi dva dana pod uslovom da je na aparatima.

(Nastaviće se)