Strah i posle smrti!

SRBIJA je, prema statistici, na samom dnu u Evropi po broju kadaveričnih transplantacija. Dok se u većini evropskih zemalja obavi od 50 do čak 100 presađivanja organa pacijenata u stanju moždane smrti, u našoj zemlji ove transplantacije mogu se izbrojati na prste jedne ruke.

Na jednom hrvatskom sajtu nedavno se pojavila vest da se u Srbiji godišnje dogodi više od 1.200 moždanih smrti, što bi omogućilo bar 400 transplantacija. Tako bi, po hrvatskoj računici, toliko Srba više ostalo u životu.

Srbi na zaveštanje organa ne pristaju lako.

U Srbiji u svakom trenutku na transplantaciju bubrega čeka između 400 i 500 bubrežnih bolesnika. Njih samo desetak dobije novi bubreg i novu šansu. Drugima život visi o koncu!

Skepsa i strah osnovni su razlozi za izostajanje masovnijeg odziva donora. Srbija ima pet vrhunskih zdravstvenih centara sa najsavremenijom opremom. Imamo i vrhunske eksperte koji mogu da obave transplantaciju, ali je najveći problem što nema davalaca i mreže koja bi ih okupila. Organa nema!

Sa tim problemom suočava se čitav svet, ali se kod nas od donatorstva još zazire. Stručnjaci iz transplantacionih timova upozoravaju da bez omasovljavanja donatorstva u programu lečenja organima ne možemo napraviti veliki korak.

Presađivanje organa omogućilo je pobedu nad najtežim oboljenjima i spasavanje života, ali upravo su transplantacije ona oblast medicine koja ne bi postojala bez solidarnosti među ljudima. Kod nas je, nažalost, za većinu ljudi razgovor o smrti tabu tema, pa otud i zaveštanje organa nema tradiciju.

- Svako se može naći u situaciji da mu zatreba bubreg, srce, jetra. Nažalost, u takvoj situaciji počinje problem - gde naći organ od kojeg zavisi život. Tada se pozivaju članovi bliže i dalje porodice, na donora se čeka s neizvesnošću, upisuje se na liste... Sve bi to bilo lakše da je u Srbiji više onih koji su dobrovoljno zaveštali organe. Treba se, zato, izdići iznad emocija i otvoriti mogućnost da u datom momentu, koji niko od nas ne želi, pomognemo drugome.

Procedura za zaveštanje organa u Srbiji je jednostavna: prema zakonskoj regulativ, svi punoletni građani koji nemaju malignu bolest, HIV, dijabetes, kao i oni koji nisu psihijatrijski bolesnici, mogu dobrovoljno da zaveštaju organe.

Svaki davalac može da donira između 24 i 27 organa i tkiva: bubrege, srce, pluća, kosti, tetive, rožnjaču, jetru, pankreas, kožu...

- Organi dobrovoljnih zaveštalaca mogu spasiti život najmanje četvorici bolesnika čiji su organi nepovratno izgubili funkciju - kaže pukovnik profesor Ranko Raičević iz VMA.

Građani koji se za života odluče da zaveštaju svoje organe, dobijaju donatorsku karticu i nalaze se u registru Nacionalnog centra za donaciju organa. Donori mogu biti i lica posle čije smrti najbliža rodbina daje pristanak da se njenom srodniku uzmu organi (ukoliko nije bio protiv toga za života).

VMA je prva 2002. godine započela program zaveštanja organa i počela sa izdavanjem donorskih kartica. Do sada je 75.000 građana zaveštalo svoje organe. Cilj je da se u bazi skupi bar dva miliona donora. To je realan broj za 40 do 50 operacija jetre godišnje, 15-20 transplantacija srca i do 350 transplantacija bubrega.

- Kod nas još kadaverične transplantacije nisu zaživele u punoj meri - kaže profesor Raičević. - Nedostatak organa je problem u celom svetu, a u Srbiji posebno.

Imamo samo jednu donatorsku bolnicu. Slovenija, na primer, ima čak devet donatorskih bolnica i izrazito razvijenu svest o zaveštanju organa.

Svih 75.000 donora svoje organe u slučaju moždane smrti zaveštalo je u Vojnomedicinskoj akademiji i u kliničkim centrima u Novom Sadu i Nišu. Ali, da bi se program transplantacije, koju čeka 2.000 ljudi, omasovio, bar kada je reč o organima, našoj zemlji je, prema procenama stručnjaka, potrebno oko dva miliona potencijalnih donora. Do tog broja ne dolazi se podelom donorskih kartica.

Evropski model bio bi jedno od rešenja. To znači da se prilikom uzimanja lične karte opredeljujemo za donatorstvo. Ima i sugestija da bi Srbija, poput mnogih drugih zemalja u Evropi, sa zaveštanja organa trebalo da pređe na tzv. pretpostavljeni pristanak. To zapravo podrazumeva da mogući donori budu svi koji se za života nisu izjasnili da su izričito protiv davanja organa.

Procedura za doniranje organa je jednostavna: građani koji se odluče da zaveštaju svoj bubreg, srce, jetru, rožnjaču... mogu da dođu u Centar za transplantaciju organa u VMA (četvrti sprat) ili da se jave na telefon (011) 3670-784.

Sa svakim potencijalnim donorom stručnjak obavi razgovor. Ako se proceni da je to dobrovoljna, svesna odluka, popunjava se pristupni obrazac. U centru je evidentiran spisak svih dobrovoljnih davalaca. Osim u Beogradu, otvoren je i Donatorski informativni centar u Novom Sadu.

Donorske kartice nisu uslov da bi neko bio donor organa. Svako može biti davalac organa ako je izrazio takvu želju u razgovoru sa svojom porodicom.

Donorska kartica u slučajevima kada se organi uzimaju sa tela preminulog znači samo volju koju je neko za života iskazao, a saglasnost o uzimanju organa mora dati porodica.

(Nastaviće se)