Molba moćnom Himleru

CENTRALNI komitet Druge lige imao je svoj organ „Ledhja e Prizrenit“ čiji je urednik bio Tahir Zajmi. Ovaj list je širio ideju o ostvarivanju „Velike Albanije“ i isticao potrebu odbrane etničke granice Albanije. Nizom članaka glasilo Druge lige nakon formiranja divizije „Skenderbeg“ ubeđivalo je albansko stanovništvo na Kosovu kako Skenderbegovci brane otadžbinu od komunista i kako su Nemci formirali 21. SS diviziju za odbranu Kosova.

Radi ostvarivanja uticaja nad albanskom omladinom u delovima okupirane Jugoslavije nastanjenim Albancima Liga je formirala tzv. Komitet nacionalne omladine za odbranu Kosova. Glavni zadatak bio je da vaspitava mlade u duhu odbrane „etničkih granica“. Sem toga, ovaj Komitet je mobilisao mladiće od 18 do 24 godine starosti u fašističku vojsku.

Centralni komitet Druge lige je osnovao i Opštu komandu omladine za odbranu Kosova. Komanda je 18. oktobra 1944. godine uputila proglas Albancima na Kosovu i Metohiji, prvenstveno omladini, a u kome se ističe da je „... došao trenutak kada svi Albanci treba da ustanu, kao jedan, za odbranu etnički čiste Albanije“. Pri Centralnom komitetu postojala je i Vojna komanda, koja je u oktobru i novembru 1944. godine rukovodila svim borbenim operacijama protiv jedinica NOVJ.

Početkom septembra 1944. godine u Prizren su stigli, da bi rukovodili aktivnostima Druge prizrenske lige za odbranu Kosova, Džafer Deva, Ćazim Blaca, Redžep Mitrovica, Dželal Mitrovica i Redžep Krasnići. Vojna, politička, obaveštajna i propagandna aktivnost Druge lige za račun nacističke Nemačke odvijala se do 17. novembra 1944. godine kada je prestala da postoji.

Statutom Druge lige bila je predviđena vojna obuka omladine, kao i obuka svih Albanaca do 60 godina starosti. Svi koji su se nalazili na obuci, polagali su zakletvu i bili raspoređivani u vojne formacije pod opštom komandom Druge prizrenske lige. Oficire i podoficire obezbeđivala je albanska vlada. Druga liga je 1944. sprovela mobilizaciju, tako da su Opšta i Omladinska komanda uspele da formiraju četiri bataljona, od kojih je jedan bio omladinski. Ove jedinice su odmah raspoređene prema staroj srpsko-turskoj granici, gde su zajedno sa „dobrovoljcima“ štitile tu graničnu liniju.

Nemci su bili svesni da su im nacionalisti s Kosova mnogo verniji od onih iz Albanije. Njima su oni potpuno odgovarali jer nisu morali da angažuju velike snage u tom delu Jugoslavije. Mnogi će se posle povlačenja Nemaca priključiti ili biti organizatori ekstremnih separatističkih, balističkih i drugih stranaka u inostranstvu, koje su podsticale strane obaveštajne službe, da bi preko njih ostvarili svoje ciljeve u Jugoslaviji.

Zanimljivo je, da je prilikom osnivanja KP Albanije bilo pojedinaca koji su odobravali fašističku okupaciju Albanije, jer će, navodno ona ubrzati „kapitalizaciju“ zemlje. Drugi su odobravali okupaciju Grčke i Jugoslavije, te pripajanje delova jugoslovenske i grčke teritorije „Velikoj Albaniji“. U organizaciji Bali kombtar (Nacionalni front), bilo je čak i predstavnika tzv. revolucionarnih grupa. U ovoj tvorevini po kojoj će nastati, po zlu čuveno ime „balista“, glavnu reč su imale age i begovi, socijaldemokrati, neki poznati intelektualci, oficiri i drugi.

Pregovori vođeni između ove organizacije i albanskih partizana 1943. godine, u selu Kucaku kod Korče, pokazuju da je i Enveru Hodži bila bliska ideja Bali kombtara o velikoj i etnički čistoj Albaniji. Iste godine Imera Dišnicu ovlastio je CK KPA da pregovara sa Bali Kombtarom u gradu Muki. To se završilo udarcem po Albansku KP. Dišnica je prihvatio pozicije Balija o stvaranju zajedničkog Komiteta za spasavanje Albanije, kao i fašističku ideju o stvaranju „etnički čiste Albanije.

Mračnom idejom „Velike Albanije“, manipulisali su turski osvajači, a onda italijanski fašisti i nemački nacisti. Ta ideja nije bila strana ni pojedinim albanskim komunistima i to iz samog vrha AKP, koji će pokušati da preuzmu rukovođenje partizanskim jedinicama na Kosovu i u nekim drugim krajevima Jugoslavije pod italijanskom okupacijom. To su bili perfidni potezi s ciljem stvaranja „Velike Albanije“.

U proleće 1944. godine rukovodioci Prizrenske lige uočili su da će odlučujuća faza biti opredeljena stanjem na evropskim ratištima i pokušali su da saradnju sa Nemačkom još više ojačaju, kako bi na taj način učvrstili velikoalbanske pozicije na Kosovu i Metohiji. Nemci su koristili svaku akciju velikoalbanaca koja im je bila u interesu. Ono što im ne bi odgovaralo diplomatski su odlagali za kasnije.

Druga prizrenska liga je insistirala da stvori svoju armiju u jačini do 150.000 vojnika, čiji bi osnovni zadatak bio odbrana granica, „Velike Albanije“, naročito prema Crnoj Gori i Srbiji. Bedri Pejani je po ovlašćenju Druge prizrenske lige pisao Himleru: „Ona bi bila sposobna (misli se na vojsku) da brani stvar Albanaca pod svim okolnostima koje bi se posle rata mogle pojaviti usled teškog i opasnog stanja“.

Albanski nacionalisti su nastojali da po svaku cenu realizuju svoj san o stvaranju „Velike Albanije“. Bedrijevo obećanje Nemcima će pri njihovom povlačenju dobro doći. Sve snage Albanske kvislinške vlade i jedinice Druge prizrenske lige borile su se na strani Nemaca do poslednjeg dana, a i mnogo kasnije.

(Nastaviće se)