Balada o svom drugu

SAVA Šumanović potiče iz ugledne građanske porodice, a to što je ta i takva porodica živela u Šidu, nikako ne znači da su njeni pripadnici po bogatstvu ili učenosti zaostajali za svojim kolegama iz velikih gradova.

Savina majka, Persida i njena sestra završile su ženski Licej u Pečuju i Pešti, a Persidina dva brata su 1900. godine bila na školovanju u Austro-Ugarskoj, kasnije osnovali Srpsku banku u Zagrebu, a pripadao im je i dobar deo Ilice. Savin stric, rođeni brat njegovog oca, živeo je u Zagrebu, jedno vreme bio načelnik policije i jedan od dva Srbina u Pavelićevoj vladi. Savin otac je bio šumarski inženjer, i u vreme rođenja sina direktor Šumarije Srema u Vinkovcima. Rano je penzionisan zbog toga što je ogluveo i to je razlog zbog kojeg se porodica Šumanović vratila u Šid. Otac Milutin se posvetio vođenju velikog imanja, a majka Persida (rođena Tubić) je otvorila prvu ugovornu poštu u Šidu.

Kuća u kojoj se danas nalazi Galerija Sava Šumanović bila je vlasništvo porodice, i bila izdavana Sremskom sudu za sve vreme njihovog odsustvovanja iz Šida. Po povratku u Šid smatrali su da je nerazumno i neisplativo raskidati tako dobar ugovor sa sudom, pa im je Savin teča, Dragutin Grčić, doktor pravnih nauka, ustupio svoju kuću, koja se nalazila nedaleko od njihove. Ta kuća, u kojoj je porodica Šumanović stanovala po povratku iz Vinkovaca danas se zove Spomen -kuća Save Šumanovića, i u njoj se čuva atelje, nameštaj, detalji i predmeti koji su pripadali velikom slikaru.

Rođen u Vinkovcima 22. januara 1896, Sava se sa roditeljima kao četvorogodišnjak doselio u Šid, gde je završio prva četiri razreda škole. Prvi razred realne gimnazije završio je u Zemunu, sve u cilju priprema za advokaturu, jer su njegovi roditelji, logično, želeli da Sava produži porodičnu tradiciju. Školske raspuste provodio je u Gracu da bi usavršio nemački jezik, koji je tokom života govorio tečno, kao maternji, a sve u cilju pripreme za bogatu karijeru.

Međutim, porodica nije računala na to da će se Sava u Zemunu upoznati sa slikarstvom i upisati časove crtanja kod Isidora Junga, što je Šumanovićima „pomrsilo planove“ vezane za Savinu advokatsku karijeru. Tokom gimnazijskog školovanja, mladić počinje da se interesuje za umetnost, da bi se tako neizlečivo zaražen „slikarskim virusom“, kasnije usprotivio očevoj želji da postane advokat.

Kada se po završenoj maturi vratio kući i saopštio roditeljima da ne želi ničim drugim da se bavi osim slikarstvom, te da samo u tom pravcu želi da nastavi svoje školovanje, u porodici je izbio skandal. Kada bi te, 1914. godine jedna takva kuća trebala da pusti sina jedinca da bude „tamo neki moler“, i zbog toga batali već trasiran put advokata, sigurno da je vest bila šokantna, a takva odluka nimalo laka za prihvatanje. No majka Persida je ipak podržala voljenog sina i uspela na kraju da ubedi i supruga.

Sinovljeva odluka da studira slikarstvo pogodila je Savinog oca i izazvala sukob oca i sina. No mladić je ostao uporan i otac je prvi put, nevoljno, morao da prizna da je sin odrastao i stasao za čvrste, velike, životne odluke.

Sam Šumanović junior je ideje svoje porodice o advokaturi i uspehu „poput stričevog u Zagrebu“ odbacio i, po svedočenju majke i rođaka, tada je više puta ponovio da su advokati „gulikože i prevaranti“.

Šumanović je 1914. godine u Zagrebu upisao Višu školu za umjetnost i obrt, najvišu školu u kojoj se u tom momentu, u tom pravcu mogao obrazovati. Naši slikari su se pre rata usavršavali u Minhenu i Rimu ali sa izbijanjem svetskog oružanog sukoba to više nije bilo moguće.

Te svoje „besperspektivne“, slikarske studije je mladi Šumanović uspeo da odlučno nametne svima iz svog okruženja. Rešio je da se tim studijama bezrezervno posveti te da upravo u tome postigne slavu, uspeh, novac, za šta je već tada pokazivao i smisao i volju. Tako samouveren i uporan Sava će ostati do kraja, bez obzira na prepreke na koje je nailazio.

Uporedo sa Šumanovićevim studijama počinje veliki svetski događaj - najveći rat do tada koji će zahvatiti ceo svet. Ali mladi Sava je izbegao da ode na front protiv Srbije i Rusije, a njegovi ravni tabani teško da su bili dovoljan razlog da ga oslobode obaveze pristupanja austrougarskoj vojsci; u oslobađanju vojne obaveze mu je, bez sumnje, pomogao stric, uticajni carski funkcioner.

Sava je Prvi svetski rat proveo u Zagrebu i ne postoje gotovo nikakvi tragovi o tome koliko je ratno stanje uticalo na njega i njegovo školovanje. Zna se da su studenti na kraju godine priređivali zajedničke izložbe, a posle završene škole, Sava je imao dve samostalne izložbe (1918. i 1920) u Zagrebu.

Makar na prvi pogled, deluje kao da je Šumanović bezbolno proživeo te - za ceo svet ratne, a za sebe studentske godine. Ako je verovati šturim dostupnim podacima, on ni u ratu nije oskudevao. Kako je tvrdila njegova koleginica Antonija Koščević, on ne samo da je bio imućan već je, iako zanet umetnošću, bio najvredniji među studentima: „ni jedan dan, ni jedan sat, nije izostao iz škole“, njene su reči zapisane u „Baladi o svom pokojnom drugu“.

Nema čak ni podataka ili pisama koja bi govorila o njegovoj zabrinutosti zbog oca odvedenog u taoce i majke koja je, tako usamljena, i u ratu vodila domaćinstvo i rukovodila poštom.

(Nastaviće se)