Platna boje poetike

UMORAN od teških životnih uslova, iscrpljen teškim radom i lošim kritikama, Šumanović se vraća u Šid. U porodičnoj kući u koju je stigao sa majkom, došlo je do brzog oporavka. Umetnik počinje da slika motive iz okoline, a za samo nekoliko meseci, tokom leta, uspeva da priredi izložbu u Beogradu, na kojoj je prodao sva izložena dela uključujući velike kompozicije „Doručak na travi“, „Pijani brod“, mnoge aktove.

Živko Brković piše: Kao nikada pre, Šumanović je prihvaćen i od strane publike i od strane kritike, o izložbi su sa puno hvale pisali brojni stručnjaci: Todor Manojlović, Kosta Strajnjić, Sreten Stojanović, Gustav Krklec i drugi. Tako se neočekivano dogodilo da umetnik iznenadi kritiku i publiku i da, kako piše Todor Manojlović, do juče gotovo suvoparni i bezbojni kubista postane... naprasno lirski ushićeni kolorista... Euforija uspeha, moralnog i materijalnog, podigla je krila slikaru da, kako piše u autobiografiji, posle potpuno rasprodate izložbe krene natrag u Pariz, i ako teško duševno bolestan... Nošen i dalje ambicijom, ohrabren odjednom slavom i novcem, vraća se u Pariz koji mu je miliji od oca i majke...

Umetnik govori da je našao atelje koji mu je doneo smiraj, koji je taman sa tužnim svetlom; u toj atmosferi težio je za formom koja, kako kaže, nije prana svetlom... koja je hrapava i puna šupljina. Ali već na prvim platnima videlo se da u Pariz nije doneo boje i svetlost Srema, bolje reći, podlegao je neočekivano u tom ciklusu slika mističnim i nejasnim literarnim sižeima protiv kojih se ranije zalagao, odbacivao ih kao dobre samo za kičere („Okolina Pariza sa crnim psom“, „Stara crkva“, „Voćnjak“)...

Ipak, u sledećem kratkom momentu, možda u dužoj remisiji bolesti, umetniku se posrećilo kada su zbunjenost i lutanje odjednom prevaziđeni neočekivanim rezultatima, krunišući uspeh velikim delima („Luksemburški park“, „Akt na crvenom ćilimu“ i drugi aktovi, „Put u Buživalu“, „Vijadukt“, „Most na Seni“...). Taj plodni zamah, nažalost, neće dugo potrajati, ambicije su bile mnogo veće i umetnik usled snažnog naleta bolesti posustaje, priznaje da ga je pariska groznica tresla sve jače, i on će ubrzo napustiti Pariz zauvek..

Pre no što se vrati u zavičaj i, ovog puta do kraja života, primiri u beskraju svog Panonskog mora, Šumanović će provesti tri meseca u bolnici u Beogradu.

Neko vreme je, i nakon prihvatanja dobrovoljnog samovanja u sopstvenom domu, u duši slikara i njegovoj porodičnoj kući vladala opskurna tišina - utihnule su njegove muze, nije slikao, niti je kome pisao...

No potom umetnikov duh oživljava, on počinje da eksperimentiše sa spravljanjem boja sa čudnim komponentama od kojih se čak otrovao... A od 1933. godine, Šid i okolina postaju, kako veli Brković, umetnikov rajski vrt u kom je sabirao i gomilao motive koje je pokupio u okolini i kao lepe slike ponudio na izložbi koja će uslediti, u Beogradu. Istovremeno, od 1933. do 1936. nastaje serija pisama koje Sava upućuje svom lekaru sa klinike u Beogradu, dr Vojislavu Arnovljeviću. Brković piše o tome kako baš ove epistole, pored svakovrsnih izliva sumanutosti, sadrže i nekoliko predskazanja - slikar između ostalog proriče smrt Poenkarea, ubistvo kralja Aleksandra i, osam godina ranije, predskazuje da će njegova sopstvena smrt uslediti baš 1942. godine.

Istovremeno, gomilaju se u kući Šumanovića platna - osim brojnih zimskih pejzaža, prizora usnulih sremskih sela, puteva, crkava, naslikao je nekoliko desetina dečjih portreta i stotine aktova, zatim kompozicije sa figurom prepoznatljivog plavog modela multipliciranog u bezbroj varijanti...

Sam je sebi spravljao boje jer nije želeo da boja ulja na njegovim platnima vremenom potamni, kako se to uobičajeno dešava. Dodavao je manju količinu ulja, tako da su njegove slike i dan-danas svetle kao da su juče naslikane, kažu u galeriji koja nosi njegovo ime, i dodaju da je to razlog i što slike pucaju te zahtevaju posebnu pažnju.

Kod kuće su mu obezbedili idealne uslove za rad: najveća soba u kući pretvorena je u atelje, imao je sopstvenog kočijaša koji ga je vozio kroz Šid, na Frušku goru, gde god da je Sava mislio da bi mogao naći inspiraciju. I našao je, jer je za svega pet, šest godina provedenih u porodičnom domu naslikao oko šest stotina slika.

Godine 1939. opet se pojavila megalomanska ideja da u Beogradu izloži sve radove nesagledive produkcije od 417 slika, za koje nije postojao adekvatan prostor, pa je problem prostora rešen opet kao za prethodnu izložbu - na Novom univerzitetu, pretvaranjem u izložbene prostore svih spratova, sala, hodnika, holova. Ništa, ni rat koji je tog 3. septembra počeo, nije omelo održavanje izložbe sa svim pohvalama kritičara, baš kao i deset godina ranije, piše Brković.

Sava je povodom izložbe napisao i Predgovor za katalog, koji predstavlja dragocen materijal za pojašnjavanje umetnikovih ideja i slikarskih nastojanja.

Uspeh izložbe predstavljao je Šumanovićevu veliku beogradsku pobedu, ali posle ovog trijumfa nije uspeo da se vrati u Pariz - Drugi svetski rat zauvek je zatvorio vrata ka Evropi, a godina koju je umetnik predvideo kao momenat sopstvenog kraja opasno se bližila...

(Nastaviće se)