Prva dama pozorišta

O Miri Trailović (1924-1989), reditelju, upravnici Ateljea 212, profesoru FDU i javnoj ličnosti koja je svojom aktivnošću i prisustvom davala ton kulturnom miljeu Beograda uopšte, neprekidno se piše. Uglavnom se beleže anegdote koje ilustruju njenu ogromnu radnu energiju ali i njenu ličnost.

U radnoj biografiji Mire Trailović uglavnom ćemo naći podatke o njenim režijama u Ateljeu 212. i godinama upravljanja ovim teatrom. Mnogi će se setiti da je bila spiker u Radio Beogradu, a nekim generacijama predavala je predmet Radio-režija na Fakultetu dramskih umetnosti. U njene aktivnosti spada i nemerljiv rad na stvaranju i formiranju Bitefa.

Režirala je u svome teatru, u Ateljeu 212; zanimao ju je avangardni repertoar, odnosno tragala je za teatarskim mogućnostima koje nudi dramaturgija HH veka. Postavljala je drame poznatih i nama nepoznatih stranih autora i jednu dramu našeg pisca Ljubomira Simovića, „Čudo u Šarganu“. Njen rediteljski postupak počivao je na ravnoteži ostvarenoj sadejstvom teksta i glumačke interpretacije; iako je, dakle, prihvatala avangardnu dramu, kao reditelj nije bila pretenciozni inovator.

U formiranju repertoara Ateljea 212 oslanjala se na stručne procene dramskih dela koje su joj pružali Danilo Kiš, Borislav Mihailović - Mihiz i Jovan Ćirilov, docnije Ljubomir Draškić, ali je imala sluha da sasluša mišljenja i drugih pozvanih, pa i nepozvanih. Jedna od njenih velikih vrlina je upravo sposobnost da sasluša sagovornika, iako je često izgledalo da sluša samo sebe. Među njene najuspelije predstave spada „Kosa“ Ragnija-Radoa koju je postavila u Ateljeu 212 u sezoni 1968/69.

U vreme održavanja Bitefa, Mira je prihvatala obavezu da režira snimak predstave. Za ovaj posao dobijala je uvek pouzdanu ekipu iskusnih kamermana i drugih saradnika, tako da su ovi prenosi obavljani rutinski, a uvek je postojala mogućnost da se prenos popravi u montaži. Mira bi dolazila u montažu, popričala sa sekretaricom režije, urednikom i montažerom i odlazila, a posao je obavljala ekipa i sve je uvek besprekorno funkcionisalo.

Nevolja je, međutim, bivalo kada je prenos predstave išao uživo. Tada su mogućna razna iznenađenja na koja se mora odmah reagovati.

Eto, dođoh do anegdote, do jedne od brojnih koje se vezuju za Miru Trailović.

Sredinom sedamdesetih, bio sam određen da u ime Dramske redakcije TVB pratim prenose sa Bitefa. Trebalo je uživo prenositi predstavu Ivana Turgenjeva „Mesec dana na selu“ u režiji Adama Hanuškijeviča i izvođenju poljskog ansambla. Ova predstava igrana je na sceni Ateljea 212. I publika i izvođači bili su na sceni, a predstava se izvodila u krugu oko koga su sedeli gledaoci. Četiri kamere su raspoređene u uglove pozornice, i kamermani su očekivali da dobiju odgovarajuća uputstva od reditelja preko sekretarice režije. U reportažnim kolima je ekipa, očekuje se uključenje u program, ali Mire još nema. Sve nas pomalo hvata nervoza. Dolazi Mira, raspoložena je, veli: „Deco, mi ćemo ovo lepo da uradimo. Hvatajte malo krupno, malo sitno, malo totale... Idemo“.

Uključuju nas u program, kamere daju nejasnu sliku, ali to ne smeta dok prolazi špica. Predstava počinje, a kamermani se dovijaju da nekako uhvate glumce. Mira Trailović postepeno posustaje, ne uspeva da pripremi kamermane da scenske promene prihvate na vreme. Raste osećaj neprijatnosti; Ruža Mirković, sekretarica režije, pokušava da koliko-toliko drži konce u rukama. Posle desetak minuta takvog mučenja u reportažna kola ulazi Hanuškijevič. Odmah je procenio situaciju. Pita da li neko govori francuski. Ruža Mirković odlično zna taj jezik. Hanuškijevič staje iza stolice reditelja, daje uputstva na francuskom, Ruža prevodi, sigurnom rukom vodi kamermane, video-mikser reaguje na svako Hanuškijevičevo uputstvo. Odjednom prenos postaje dobar, uspostavljaju se svi važni odnosi, svaki kadar pleni lepotom. Više nema zebnje, snimanje se obavlja sa zadovoljstvom. Predstava se završava, pružam ruku Miri dok silazi niz strme stepenice.

- Znate, Putnik, mi smo ovaj prenos uradili dobro. Bilo bi i bolje da nije došao ovaj gospodin Hanuškijevič i da nas nije dekoncentrisao!

Godine 1981. Dramska redakcija TVB odlučila je da snimi kao televizijsku dramu „Maska“ Miloša Crnjanskog. Urednik Filip David poverio je režiju Miri Trailović, a meni je dopalo da budem dramaturg projekta. Adaptaciju teksta obavili su Mira Trailović i Jovan Ćirilov.

Kada je došla na prvi dogovor u redakciju, ispričala je sledeću priču:

- Znate, deco, sa Crnjanskim sam se upoznala dve-tri godine pošto se vratio u Beograd, na jednoj večeri kod jedne porodice... Večera je bila priređena baš zato da bismo se upoznali. Posle, uz piće, Crnjanski me je pozvao na stranu i rekao: „Gospođo Miro, ja sam sada imućan čovek. ’Prosveta’ mi štampa sabrana dela i dala mi je veliki honorar. Vi ste interesantna osoba i želeo bih da se bolje upoznamo... Budite moj gost na krstarenju Sredozemljem. Vi i ja sami na moru...“ Rekla sam mu da je poziv za mene laskav...

- Da li ste prihvatili ponudu - upita kolega dramaturg.

- Bože, deco, jedna dama nikada ne kaže „da“! - odgovori Mira.

Dama nikada ne kaže da, ali Mira je pokatkad zaboravljala da je dama, pa je umela još kako žestoko da podvikne ili izgrdi nekoga grešnika. Ali već posle pet minuta zaboravljala je ljutnju i obraćala se nesrećniku kao da ga je pohvalila, a ne naružila.

(Nastaviće se)