Zamke vojvode Putnika

RADOMIR Putnik se zalagao za stvaranje saveza balkanskih hrišćanskih država, okrenutog protiv Turske. Istovremeno, bio je glavni predstavnik Srbije u pregovorima o tom savezu. Njegova pretpostavka je bila da će se turske snage nalaziti na položajima oko Ovčeg polja, ali je turska vojska imala glavne snage kod Kumanova. Putnik je u osnovi dobro procenio situaciju, i od Prve armije, koja se kretala moravsko-vardarskim pravcem, napravio veoma jaku i disciplinovanu armiju, koja je mogla da porazi tursku Vardarsku armiju, bez obzira na njenu jačinu i raspored. Potvrda ovakvog razmišljanja vojnih stručnjaka je dokazana odlučujućom pobedom Prve armije kod Kumanova 23. i 24. oktobra 1912.

Posle ove bitke Putnik je dobio čin vojvode. On je taktički glavninu snaga poslao preko Velesa, a sporedne snage preko Kičeva prema Resnu, i time potpuno iznenadio tursku komandu.

Za uspeh u modernizaciji srpske vojske, mobilizaciji i koncentraciji na polazne ratne položaje i kasnije pobede srpske i savezničke vojske, najzaslužniji je general Radomir Putnik, načelnik štaba Vrhovne komande, koji je u stvarnosti bio vrhovni komandant. Ličnost od velikog autoriteta, Putnik je, nalazeći se deset godina na čelu srpske vojske, u uslovima parlamentarne demokratije, temeljno, uporno i znalački radio na njenom usavršavanju i dogradnji tako da je od seljačke vojske stvorio modernu armiju.

Turska vojska je na Balkanu stacionirala svoju Zapadnu armiju pod komandom Reza-paše i imala je tri odvojene grupacije prema grčkoj, srpskoj i crnogorskoj vojsci. Prema srpskoj vojsci na prostoru Makedonije nalazila se Vardarska armija, komandant Zeki-paša, jačine 89.000 ljudi u sastavu tri korpusa - 5. korpus u rejonu Štipa, 6. korpus kod Velesa i 7. korpus između Skoplja i Kumanova. Turski korpusi su imali nizamske i redivske divizije sa ukupno oko 10.000 u diviziji. Grupacija u severnoj Albaniji i Skadru imala je 24.000 ljudi.

Prvobitni turski plan predviđao je defanzivu, dok se ne završi mobilizacija i koncentracija da bi potom snage na vardarskom vojištu, osloncem na utvrđeni štipski rejon, organizovale odbranu, sve dok se ne tuče bugarska vojska u Trakiji. Pred sam rat glavnokomandujući turske vojske Nazim-

-paša je izmenio operativni plan i umesto početne defanzive naredio je da Vardarska armija dejstvuje ofanzivno na sever i odvojeno tuče vojske balkanskih država.

Crna Gora je 8. oktobra 1912. godine objavila rat Turskoj i time je zvanično započeo Prvi balkanski rat. Srbija i Bugarska su to učinile 17. oktobra, a Grčka 19. oktobra 1912. godine.

Direktivom srpske Vrhovne komande od 13. oktobra 1912. godine, određeni su pravci dejstava i zadaci armija. Očekivalo se da glavne turske snage budu koncentrisane za borbu na prostoru Ovče polje - Veles - Štip, pa je u vezi s tim srpska Prva armija usmerena moravsko-vardarskim; srpska Treća armija kosovskim, a srpska Druga armija krivorečkim pravcem. Sve armije bi se operativno sjedinile u dolini Vardara da bi se turskim snagama nametnula bitka, pre nego što se srede i organizuju za borbu.

Uoči iznenadnog sudara Prve srpske i turske Vardarske armije kod Kumanova odnos snaga bio je u korist Srba: u pešadiji više od 2:1, u konjici oko 3:1. Turci su bili neznatno nadmoćniji po broju baterija (41:39) i artiljerijskih oruđa (164:148). Dunavsku diviziju sačinjavali su: štab u manastiru Zabeli, iza Starog Nagoričana. Na desnom krilu 9, na levom 18. pešadijski puk ojačan 3. artiljerijskim divizionom (tri poljske baterije). U rezervi su bili: 7. i 8. pešadijski puk (bez jednog bataljona) i 3. divizijski artiljerijski puk (bez 3. diviziona, svega 6 poljskih brzometnih baterija).

Na divizijskim krilima našla se po jedna pionirska četa. Divizijski konjički puk bio je kod Strmovca u dolini Pčinje. U levoj pobočnici jedan bataljon 8. pešadijskog puka na Orlovcu.

Dok su se jedinice Prve armije spremale za početak operacija na svom pravcu, Treća armija je u graničnom pojasu prema Kosovu i Metohiji ranije započela borbu, 15. oktobra, iznenadnim i neplaniranim dejstvom Lapskog četničkog odreda pod komandom kapetana Vojislava Tankosića. Te borbe onemogućile su planirano nastupanje Treće armije tako da nije učestvovala u razbijanju turske Vardarske armije u Kumanovskoj bici, ali je ipak bila od koristi, jer je vezivala redife i bašibozuke Šiptara, mobilisanih sa tog prostora.

I srpska Druga armija nije učestvovala u Kumanovskoj bici, ali je vezivala dve turske nizamske divizije kod Kratova i u dolini Strume. Timočka divizija je 24. i 25. oktobra vodila teške borbe sa delovima turske 15. nizamske divizije, a kada je konačno 25. uveče uspela da ovlada Crnim vrhom, turske snage su već bile u povlačenju od Kumanova prema Velesu.

Kumanovsku bitku, jednu od najznačajnijih u Prvom balkanskom ratu, vojevala je srpska Prva armija pod komandom prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, mladića od 24 godine života bez vojnog znanja, i iskusnog načelnika štaba generalštabnog pukovnika Petra Bojovića. U dane 23. i 24. oktobra uspela je da razbije tursku Vardarsku armiju i natera je na opšte povlačenje ka Bitolju i Đevđeliji.

(Nastaviće se)