Poslednji juriš oficira

BORBA je bila u punom jeku, naročito posle pojačanja od jedne čete Sedmog pešadijskog puka, koju je doveo lično komandant potpukovnik Aleksandar Glišić. Shvativši da će biti razbijeni, Turci su se poslužili lukavstvom: dizanjem puške iznad glave i isticanjem bele zastave. Iskusni vojvoda Vuk je upozorio da je to turska varka i da će oni pojačati dejstvo, što se i desilo.

U teškoj i bliskoj borbi s turskim snagama poginuo je komandant puka potpukovnik Aleksandar Glišić. Taj događaj opisao je Anri Barbi, francuski dopisnik iz balkanskih ratova, u knjizi „Srpske pobede“, štampanoj 1913. godine. „Nastade jedan kratak, neobjašnjiv zastoj, kao da su dve rase merile jedna drugu, licem u lice poslednji put, pre nego što se budu uhvatile ukoštac...

Ali strašan vetar od šrapela zahuja. Sve sprave za ubijanje pucale su i grmele ujedno. Četvrt časa trajao je okršaj, koji se ne da opisati.

Odjednom glavni junak ovog natčovečanskog otpora, komandant Sedmog puka, potpukovnik Glišić, pade pogođen jednim zrnom. Major Vojislav Nikolajević vide kad je potpukovnik pao. On polete, izvuče svoju sablju, petnaest oficira, to je bilo sve što je ostalo, učiniše to isto. Jedan krik odjeknu: - Juriš! Tada u jednoj vrsti zanosa, ostaci Sedmog puka poleteše napred i čudo se dogodi. Red po red, korpus turske vojske bio je zbrisan, odbijen!

Major Nikolajević, s jednom rukom kojom nije mogao kretati, sa ranom na leđima, koja je zjapila, neprestano je bio na čelu svojih vojnika. Pogodila su ga dva zrna od šrapnela u desno rame i jedna mu je granata rasekla plećku.

Međutim, besni juriš još je bio ubrzan, jedna baterija uzeta je na juriš, preneražene tobdžije, koji nisu imali vremena da pobegnu, prikovani su za svoje topove. Ranjen još na dva mesta, major Nikolajević pao je pogođen u slabinu, sa jednom slomljenom nogom, ali njegova žrtva nije bila uzaludna: na celoj liniji neprijatelj je bežao.

Turska ofanziva bila je konačno slomljena. Ceo jedan korpus turske vojske odbila su i potukla dva srpska puka“!

Srpske jedinice i odred vojvode Vuka uspešno su odbili napade turskih i arnautskih neregularnih jedinica, koje su pokušale da preko reke Pčinje obuhvate levo krilo srpske Prve armije.

Najteže i odlučujuće borbe vođene su 24. oktobra, kada su obe strane prešle u napad. Tokom noći borba je počela da jenjava jer su se turske snage iz Skopske i iz Bitoljske redifske divizije, mobilisane sa Kosova, počele da povlače čuvši da je oslobođena Priština i da srpske snage nadiru ka Skoplju. Ipak, glavnina je ostala, pa je ujutru pojačan pritisak turske Vardarske armije u nastojanju da obuhvati srpsko levo krilo.

Dunavsku diviziju prvog poziva tukla je jaka artiljerija, ali su se njeni ratnici hrabro držali ne dozvolivši neprijatelju da ovlada Srtevicom. Dva srpska konjička puka prešla su Pčinju, ovladala selom Vojnik i padinama Orlovca i paralisala desnu kolonu šiptarske redifske divizije, koja je ugrožavala Srtevicu i mladonagoričanske položaje.

Istoga dana oko 11 časova prebrođena je kriza na Srtevici pristizanjem svežih snaga Dunavske divizije drugog poziva i Konjičke divizije. Žestoke borbe vodila je Timočka divizija drugog poziva i Moravska divizija prvog poziva protiv turskog 7. korpusa u širem rejonu Kumanova.

Svedočenje komandanta Drugog bataljona majora Vojislava Nikolajevića o vatrenom sudaru na Srtevici objavio je Slobodan Pantić u tekstu „Vitezovi Kumanovske bitke“ 2003. na 91-godišnjicu Kumanovske bitke:

„U istoriji je zabeleženo da je vatreni sudar na Srtevici, koji se odigrao iznenada i iz velike blizine, bio neobično silan i trajao u polumraku svega petnaestak minuta. Kažu da je posle toga sledovala jezovita tišina koja je nagoveštavala nečiji slom.

Ko je pretrpeo slom i izgubio bitku nije se odmah znalo. Na platou su ostala samo tri topa, okružena sa nekoliko nizama, koji se ubrzo, kada im s boka priđe vojvoda Vuk sa svojim četnicima, dadoše u bekstvo. Svi ostali Turci razbežaše se u dolinu reke Pčinje, odakle su se do kasno u noć čule turske trube koje pozivahu begunce da se prikupe.

Na bojnom polju Srtevice ležali su mnogi izginuli i ranjeni, a naši docnije pridošli vojnici lutajući po platou spoticahu se o mrtve, ošamućene ili još žive vojnike, koji nisu bili svesni šta se te večeri zbilo.

U našim redovima napravljena je prava pustoš. Brzo se pročulo da je komandant puka poginuo, da su svi komandanti bataljona i oficiri izginuli. Među prvima je pronađen komandir 1. čete 3. bataljona VII puka, hrabri kapetan Đorđe Terzić, koji je sa svojom četom prvi stigao na Srtevicu i koga odneše teško ranjenog. Glišićevih komandanata 3. i 2. bataljona nigde nije bilo.

Kasno u noć pronađoše komandanta 2. bataljona majora Vojislava Nikolajevića, svog ogrezlog u ranama i onesvešćenog. Kad ga vojnici izneše sa razbojišta, priđe mu jedan oficir, obasja ga lampom i upita:

- Kako vam je gospodine majore?

Major ga je samo ćuteći gledao. Oficir se zatim obrati pogruženim vojnicima:

- Odnesite majora odmah odavde, jer se Turci spremaju da nas ponovo napadnu!

(Nastaviće se)