Depeša javlja – pobeda!

PRVA srpska armija je 24. oktobra prešla u ofanzivu, tako što su se Dunavskoj diviziji prvog poziva priključile do tada manje angažovane Moravska i Drinska divizija prvog poziva, kao i Timočka i Dunavska divizija drugog poziva. Došlo je do sadejstva sa levokrilnom Drugom i desnokrilnom Trećom armijom. Neprijateljski front je probijen u rejonu Zebrnjaka, gde su turski korpusi pružali snažan otpor uz podršku artiljerije, a onda je nastala panika u turskim redovima.

Gubici turske armije bili su veći od srpskih. Prva srpska armija izgubila je 700 vojnika, podoficira i oficira.

Kumanovska bitka dobijena je u centru gde je Drinska divizija prvog poziva pukovnika Pavla Jurišića Šturma uspela da oko 14 časova ovlada Zebrnjakom, ključnim objektom u sistemu turske odbrane, na kome se nalazilo komandno mesto Zeki-paše.

Ključnu ulogu su imale baterije Dunavskog artiljerijskog puka koje su jakom vatrom podržavale napad pukova. Uvođenjem u borbu svežeg 6. puka „Prestolonaslednika kraljevića Aleksandra“, turske snage su prisiljene na povlačenje sa Zebrnjaka, čime je konačno probijen turski front. Dva bataljona 6. puka slomile su otpor Turaka severoistočno od Kumanova i oslobodile grad. Posle toga je počelo opšte povlačenje turskih snaga u velikom neredu.

Srpske snage nisu iskoristile povoljne okolnosti da nastave gonjenje turskih snaga, iako im se ukazala odlična prilika za to.

Oko 16 časova 24. oktobra 1912. godine završena je Kumanovska bitka sjajnom pobedom srpske vojske u okviru savezničkih operacija u Prvom balkanskom ratu.

U svetu se sa velikim interesovanjem pratio tok Balkanskog rata. Objavljeno je da je Vrhovna komanda srpske vojske sa najvećim interesovanjem pratila događaje u Kumanovskoj bici. Pošto ni Vrhovna komanda nije imala tačne izveštaje sa kakvim snagama raspolažu Turci, nije bilo ni tačnih izveštaja o toku borbe.

Drugog dana Kumanovske bitke kralj Petar prvi je u Vranju priredio ručak. Nedostatak izveštaja mučio je sve prisutne. Svako je mislio: šta li se sada tamo dešava? I, evo, dolazi u trpezariju ordonans oficir, i svakome je sinulo u pameti: šta li javlja taj telegram? Uzbuđenje i radoznalost jako su uzbudili sve prisutne. Načelnik Glavnog štaba, đeneral Radomir Putnik, uze telegram od oficira, stavi naočare, a ruka mu je primetno podrhtavala. U trpezariji nasta tajac da se moglo čuti zujanje muhe. Putnik otvori telegram i poče da čita:

- Neprijatelj je, posle uporne borbe, pod našim pritiskom počeo odstupati na celom frontu...!

Svima kao da pade težak kamen s vrata, odahnuše dušom i kao u jednom glasu viknuše: „Hvala bogu“!

Kralj Petar se osećao srećnim što je njemu palo u deo da sa svojom dičnom vojskom, kao unuk „cara u opancima“, bude osvetnik Kosova... Zar se on nije kao čovek mnogo godina borio u bosanskom ustanku protiv vekovnog neprijatelja svoga naroda? I njemu Gospod dosudi da vrati Srbiji Skoplje, stolicu cara Dušana, koju su Turci još pre 520 godina oteli od kraljevića Marka (1392. godine).

A kako je svet saznao o pobedi u Kumanovskoj bici? Čuveni profesor pariskog univerziteta Oman Emil (1859-1924) i istoričar Srpske akademije nauka, opisuje svoj razgovor sa jednim članom Francuske akademije nauka.

- Da znam dobro, vi ste srbofil i imate lepo mišljenje o srpskoj vojsci. Turski vojnik je najbolji na svetu!

I akademik pokaza prstom na poslednje vesti u poznatom časopisu „Journal des debats“, jednu službenu depešu iz Carigrada:

„Naše makedonske trupe razbile su četiri srpske divizije kod Kumanova“!

Toj depeši Oman zaista nije mogao verovati. Znao je mnogo o kralju Petru i njegovom sinu prestolonasledniku Aleksandru, znao je mnoge od slavnih vojskovođa koje su učestvovale u bici na Kumanovu: Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepu Stepanovića, kao i veliki broj srpskih oficira i vojnika, posmatrao je njihove okretne i pouzdane pukove kako defiluju pod trobojnim zastavama. Nije mogao verovati da su ih Turci „razbili“.

Ali, sati su izgledali dugi svim slovenskim prijateljima do onoga trenutka kad depeše francuskog dopisnika sa Balkana Anrija Barbija, ne obavestiše u „Journal des debats“ i drugim novinama da je „razbijanje“ Srba bila baš njihova odlučujuća pobeda na Kumanovu.

(Nastaviće se)