Rafali na prvom spratu

LET helikopterom od Džalalabada u Avganistanu, gde je tim američkih specijalnih jedinica „Foka“ prebačen iz SAD, do Abotabada u Pakistanu trajao je oko 90 minuta - seća se u knjizi „Nimalo lak dan“ pripadnik američkih specijalnih jedinica „Foka“, pod pseudonimom Mark Oven, i otkriva kako je do detalja planirana misija dobila na samom startu neočekivani obrt.

Bio je mrkli mrak. Uzbuđenje je raslo dok su se približavali Bin Ladenovom „utvrđenju“, a onda je zvuk helikoptera počeo da se menja. Već su bili spremni za spuštanje konopca i iskrcavanje kada je postalo očigledno da piloti teško upravljaju letilicom.

- Činilo mi se kao da se rvu sa upravljačem trudeći se da ga nagnaju da sarađuje - seća se Oven.

Postalo je jasno da se stvari neće odvijati po unapred utvrđenom planu. Letilica se nagnula pod uglom od 90 stepeni i helikopter se svakog sekunda približavao zemlji.

- Što smo se više približavali zemlji, obuzimao me veći bes... Svi smo mislili da smo izuzetno srećni što smo izabrani za ovu misiju, a sada je trebalo da umremo a da nismo ni pokušali da odradimo svoj deo. J..., j..., j..., mislio sam. Ovo će da boli.

Kroz otvorena vrata helikoptera video je kako se zemlja vrtoglavo približava. Znao je da helikopter, kada prestane da radi, pada kao stena. Mislio je da će možda stradati u borbi, a sada mu je pretila smrt u helikopteru. Utom je osetio da se nosem helikoptera zabijaju u zemlju. Elise su i dalje radile dižući oblak prašine u Bin Ladenovom dvorištu. Shvatio je da su dva metra iznad zemlje, pod oštrim uglom. Čuo je komandu:

- J..., iskači napolje!

Sa teretom od 30 kilograma opreme, u zgrčenom položaju aterirao je u Bin Ladenovo dvorište. Nije, međutim, osećao ni teret ni bol, samo je trčao kao olimpijski sprinter dalje od olupine. Tek kada se dobro udaljio, video je da se rep helikoptera zakačio za visoki zid utvrđenja:

- Da je bilo koji drugi deo helikoptera udario o zid, niko od nas ne bi više ovuda hodao - pomislio je.

Znali su da je vreme od ključnog značaja i da je trenutak iznenađenja izgubljen onog trena kada se helikopter srušio. Bili su svesni da su ukućani čuli ne samo helikoptere već i eksplozije dok su neki iz 24-članog tima „otvarali“ kapije. Iz kuće se oglasio „kalašnjikov“.

- On je bio životinja u kavezu. Nije imao kud da pobegne, a znao je da dolazimo - mislio je Oven.

„Foke“ su odgovorile vatrom. Povikali su: „Ahmede al Kuvajti, izlazi napolje!“ Umesto Kuvajtija, na vratima se pojavila žena, za koju nisu bili sigurni da li je bombaš samoubica. Al Kuvajtijeva žena u naručju je nosila bebu, a još troje dece išlo je za njom.

- On je mrtav. Ubio si ga. Ubio si ga! - vikala je na arapskom, dok je specijalac Vil prevodio.

Ušli su u hodnik kuće, koja je mirisala na zagorelo ulje. Dočekalo ih je beživotno Al Kuvajtijevo telo. Rafali „Foka“ razorili su prostoriju. Pod je bio klizav od prolivene vode i Al Kuvajtijeve krvi.

Prošlo je svega deset minuta otkako su se srušili u Bin Ladenovom dvorištu. Sporazumevajući se radio vezama, uputili su se ka drugim vratima. Kuća je, kako je CIA i pretpostavljala, bila organizovana kao dupleks. Bin Ladenova porodica živela je na drugom i trećem spratu, sa zasebnim ulazom sa severne strane.

„Foke“ su čistile prvi sprat, na kome se iz jedne od soba ponovo začuo „kalašnjikov“. Specijalci su uzvratili i čovek, za koga se kasnije ispostavilo da je drugi brat Al Kuvajti, bio je ranjen. Kada su specijalci ušli u sobu, žena Bušra se isprečila, pokušavajući da ga zaštiti. Rafali „Foka“ su ih oboje pokosili.

Tada su ugledali još jednu ženu i nekoliko dece, koja su plakala sklupčana u uglu. U sobi je bio i „kalašnjikov“. Specijalac ga je brzo ispraznio, dok su ostali, ostavivši žene i decu same, pretraživali druge sobe. Na kraju hodnika naleteli su na zaključana vrata, koja su blokirala prolaz na drugi sprat i pripremili eksploziv da ih „otvore“.

Dok su se peli strmim stepenicama, znali su da je Bin Laden imao dovoljno vremena da pripremi odbranu. Nisu govorili, vikali, ni trčali, trudeći se da budu što tiši, dok su im specijalne naočare omogućile snalaženja u mrklom mraku. Na drugom spratu se ukazao dug hodnik sa četvorim bočnim vratima, sa terasom na kraju.

Obaveštajni podaci su govorili da najviše četiri muškarca žive u kući. Kada je sa odmorišta između drugog i trećeg sprata provirila glava uredno podšišanog muškarca bez brade, bilo je jasno da je to Bin Ladenov sin Kalid. Ugledao ga je specijalac koji je čuvao prolaz ka stepeništu i pozvao ga po imenu. Kalid je provirio i komandos ga je pogodio u glavu.

Kalid je ležao ukoso na leđima. Pažljivo su ga obišli, kao i njegov „kalašnjikov“ oslonjen na stepenik, da bi se popeli na treći sprat. Kalid je sa pozicije na kojoj se nalazio mogao lako da ih pokosi da zbog radoznalosti nije izgubio život.

Jedini preostali muškarac u kući bio je Bin Laden i 24 specijalca došla su do tačke suočenja sa njim na trećem spratu skrovišta u Abotabadu. Nisu znali šta da očekuju, jer je najtraženiji terorista do tada imao dovoljno vremena da se lati oružja, ili da opaše samoubilački pojas.

- Bili smo manje od pet koraka od vrha strmog stepeništa kada smo čuli prigušene pucnje. Bum, Bum. Nisam sa mesta gde sam se zatekao mogao da procenim da li je pogođen cilj. Čovek je nestao u mraku sobe - uočio je Oven.

(Nastaviće se)