Sekira kao giljotina!

NAJSTROŽE kazne u Srbiji, u minula dva veka, nisu uvek bile po zakonu! U Miloševo vreme smrtna kazna je izricana ili po običajnom pravu ili po nalogu starešina. Sam čin pogubljenja izazivao je veliko intereseovanje ljudi, pa su egzekucije često ličile na pozorišne predstave. Komunisti su, međutim, te "radove" obavljali bez prisustva javnosti.

U upravo štampanoj knjizi "Na belom hlebu" autora Ivana Jankovića, u izdanju "Službenog glasnika", studiozno i na popularan način je obrađeno pitanje smrtne kazne u Srbiji od 1804. do 2002. godine. U ovom feljtonu objavićemo najinteresantnije delove ove izuzetne knjige.

Običaj je imao važnu ulogu u sudskom postupku u doba Prvog ustanka. U dokaznom postupku se često koriste iracionalna sredstva, tj. "božji sud" (ordalija), bacanje osumnjičenih veštica u vodu, a pomenuta je i mazija, putem koje je, po Karađorđevoj naredbi, Milutin Garašanin imao da dokaže svoju nevinost.

Klasičan opis mazije, začinjen blagom ironijom, dao je Vuk Karadžić 1818. godine: "U Srbiji i sad kašto vade maziju, tj. kad na kakvoga čoveka reku da je što ukrao, a on se odgovara da nije, onda uzvare pun kazan vode, pa u onu vrelu vodu metnu komad vruća usijala gvožđa (ili kamen), a onaj, na koga vele da je ukrao, zasuče rukave, pa objema rukama izvadi ono gvožđe iz vode. Ako on ne bude ukrao ono što na njega govore, neće se ožeći nimalo, ako li bude ukrao, izgoreće mu ruke (ja ne znam nijednoga, koji je vadio maziju da se nije ožegao, a znam dvojicu što su im ruke izgorele: Pantu Stameniću iz Jadra i Mitru Tufekčiji iz Rađevine)".

Žena okrivljena za preljubu vadila je maziju samo ako to traži njen muž. U slučaju kolektivne odgovornosti za zločin koji se dogodi na seoskoj teritoriji a da se zločinac ne zna, selo se moglo opravdati tako što bi tri njegova predstavnika vadila maziju.

Samo malo manje iracionalan od ordalija je dokaz zaklinjanjem. Od okrivljenog se tražilo da svoju nevinost potvrdi zakletvom, obično u crkvi ili bar u prisustvu sveštenika - u svakom slučaju "formalno" - jer se računalo da će strah od natprirodne kazne za krivokletstvo obezbediti istinitost iskaza. Zakletva se polagala s rukom na Jevanđelju, ali i na plugu i kamenu, predmetima koji su imali važnu ulogu u narodnim verovanjima.

Dokaz zaklinjanjem je imao apsolutnu snagu ako ga prihvati i protivna strana, jer ona time u stvari odustaje od tužbe. Odbijanje okrivljenog da se zakune ("neprimanje zakletve") vodi osuđujućoj presudi. Ako i tužilac i tuženi (bilo u parničnom bilo u krivičnom postupku) nude da "prime" zakletvu (tj. da se zakunu), sud određuje kockom kojoj će se strani zakletva "dati".

Od zaklinjanja valja razlikovati proklinjanje, koje je pre svega oblik običajne krivične sankcije, ali može da posluži i kao dokazno sredstvo. Kao sankcija, primenjuje se protiv nepoznatog ili nedostupnog izvršioca krivičnog dela. Ako je krivac nepoznat, svi pripadnici zajednice javno, uz određene ritualne radnje, prizivaju na njega svako zlo, u nadi da će natprirodne sile uslišiti tu njihovu želju i kazniti ga.

Najčvršćim dokazom smatralo se priznanje okrivljenog - a do njega se često dolazilo silom. U Srbiji tortura radi iznuđivanja priznanja bila je zakonom dozvoljena - i relativno podrobno regulisana - sve do 1858. godine. U početku, međutim, bližih propisa nije bilo, pa su se islednici oslanjali na zdrav razum i svoje instinkte. Sovjet je 1812. naredio Vujici Vulićeviću da nekog Bogdana iz Krnjeva "na muke udari dok sve ne iskaže šta je zla počinio", a starešine često izveštavaju višu vlast da su okrivljene "bili i mučili kako smo najbolje znali". Kakve su tačno te muke bile, može se pretpostaviti na osnovu docnijih propisa i komparativnih podataka: batine, vezivanje u bolnim položajima, uskraćivanje hrane, vode i sna. U osnovi, dakle, slične današnjim.

Smrtne kazne u Srbiji Prvog ustanka izvršavane su s jednom nerazmrsivom mešavinom običaja, rudimentarnih opštih akata i naredbi izvršnih i sudskih vlasti.

Običajnih načina pogubljenja bilo je više, a svi su uslovljeni potrebom da veliki broj izvršilaca ravnopravno učestvuje u pogubljenju. Jedna anonimna beleška u Braniču iz 1887. godine opisuje kako su se sve pripadnici zajednice dovijali da toj potrebi udovolje. U nekom nemačkom mestu, koje nije imalo sredstava da izdržava profesionalnog dželata, "u staro vreme" se postupalo ovako: "uzme se jedno vrlo dugačko uže, pa se isto prebaci preko vešala a za tim se njime zaveže zločinac. Zavezivanje to vršio je seoski kmet. Pa kad on to svrši, onda su svi građani i seljaci toga sela za uže vukli, da osuđenika udave, a svi građani i seljaci morali su vući, da ne bi jedan drugom mogli prebacivati da je on zločinca obesio".

I tehnološki napredniji načini pogubljenja su se mogli prilagoditi zahtevu kolektivnosti. Kada je u Crnoj Gori 1836. godine trebalo pogubiti dva krivca, na Cetinju se "radi toga iskupilo više stotina ljudi iz raznijeh nahija i plemena, i svi su odjedanput opalili iz puške na krivce, i to samo zbog toga da ne bi rođaci i saplemenici mogli docnije kazati ovaj je ili onaj je našega N. ubio". Od starina, posebno zgodan način kolektivnog pogubljenja jeste kamenovanje. Ono je bogato posvedočeno u Srbiji skoro do kraja devetnaestog veka, a bivalo ga je i u dvadesetom.

(Nastaviće se)