Krvnik prema tarifi!

TRI osnovna načina pogubljenja u Srbiji Prvog ustanka bili su: vešanje, streljanje i kolo (točak). Postupak vešanja nije bio opterećen formalnostima: osuđeni je „izvođen na mesto gde je učinio krivično delo i tu je o kakvo drvo obešen“. Nije nemoguće da su u naročitim prilikama podizana posebna vešala. O streljanju svedoči jedan austrijski izveštaj, pisan u Zemunu 1804: „Jedan špijon turski, hristijanin pak, nosio pismo iz Šapca u Valjevo, a Servijanci ufatu ga, pismo uzmu, štandreht „preki sud“ učine, i po nemački streljaju ga“.

O trećem načinu pogubljenja treba reći nešto više, jer je - za razliku od vešanja i streljanja - odavno izašao iz upotrebe. Kolo, ili točak, bilo je skoro univerzalno sredstvo za egzekuciju u srednjovekovnoj Evropi, a sreće se i u tadašnjoj Turskoj i Rusiji. Osuđenik se, licem nagore i raširenih nogu i ruku, vezuje za podmetnute oblice ili drvenu rešetku, koja leži na zemlji. Dželat uzima u ruke običan kolski točak, zamahuje njime i lomi osuđenikove udove. Polomljeno osuđenikovo telo, sada neprirodno savitljivo, zatim se vezuje za taj isti točak tako da noge i ruke prate njegovu spoljnu ivicu. To je lomljenje točkom.

Varijaciju predstavlja lomljenje na točku: osuđenika odmah vezuju za točak u horizontalnom položaju, a dželat mu kosti lomi maljem. U oba slučaja se točak s izlomljenim telom natiče na dugačku motku, čiji se donji kraj ukopava u zemlju i tako ostavlja dok osuđeni ne izdahne, a često i dugo posle toga, sve dok se leš sasvim ne raspadne i ne izjedu ga ptice. Krajem 18. veka ova kazna je u nemačkim zemljama i Austriji, iz koje je nesumnjivo došla u Srbiju, bila sasvim podrobno regulisana u pogledu načina izvršenja. Broj udaraca je morao biti tačno određen presudom, kao i njihov redosled.

Cenovnici dželatskih usluga, koje je centralna austrijska vlast propisivala u 18. i 19. veku, odražavaju razlike. Prema jednom „taksatorijumu“ za Bačku županiju iz 1772, „odsecanje glave i stavljanje na točak“ staje četrnaest forinti, „lomljenje na točku, bez prethodnog odsecanja glave“ - osamnaest, a „lomljenje na točku od donjeg dela tela do gornjeg“ - dvadeset. U Srbiji je postupak propisan odredbom čl. 24 KZK: „Da mu se prebiju obe noge na 2 mesta i obe ruke, i tako živ da se digne na kolo i da se ne skine dok kost traje“.

Prema jednom izveštaju iz 1805, nekog špijuna „dade Crni Đorđe kolom potreti, i umoriti“.

Karađorđe je naredio da se nekom Raki, koji je prenosio turska pisma, „kamenom prebiju obe noge ispod kolena i obe ruke ispod lakata“, i da ga tako ostave na drumu. Ali je zato ona druga upotreba točka, za izlaganje tela posle smrti, bogato posvedočena u ustaničkoj (a i potonjoj, sve do 1858. godine) Srbiji: točkovi s telima pogubljenih, nataknuti horizontalno na visoke motke, bili su sastavni deo njenog pejzaža.

U širokoj upotrebi bila je i mrtva šiba, vrsta kazne propisana austrijskim vojnim zakonom, odakle su je Srbi preuzeli. Prvi put se pominje u Zakoniku prote Mateje, a „valja je smatrati kao novinu, koja je potekla iz dogovora sa ljudima koji su na kraju 18. veka služili u srpsko-austrijskim frajkorima. Njih je najviše bilo u Valjevskoj nahiji, gde je ponikla ova uredba“. Treba dodati da je ista kazna rutinski primenjivana u ruskoj vojsci, s kojom su ustanici bili u stalnom dodiru.

Posebnost ove kazne u Srbiji ogleda se u tome što nije primenjivana samo na vojnike nego i na civile. Osuđeni je imao da određeni broj puta prođe kroz špalir određenog broja vojnika (ili „momaka“), od kojih je svaki morao da ga pri prolazu udari šibom. Osuđenog, ruku vezanih za kundake pušaka ili - prilikom civilnih izvršenja - za dva komada drveta (rukunice), kroz stroj su vukli podoficiri ili momci/panduri, a kada više nije mogao da korača, stavljan je na kolica. Ako je u stroju bilo više od trista momaka i ako se kroz njega prolazilo dvanaest ili više puta „na mesto“ (tj. po jednom u svakom pravcu), to je značilo 7.200 udaraca - smrtni ishod je bio gotovo izvestan, i to je bila mrtva šiba. Ako bi osuđeni ipak ostao živ, oslobađan je.

S druge strane, šiba manje od dvanaest puta na mesto i/ili kroz manje od trista momaka („polumrtva šiba“) predstavljala je vrstu telesne kazne. Obe šibe su se dugo zadržale u Srbiji, i to kao civilne, a ne vojne sankcije, sa špalirom građana, a ne vojnika. U Prvom ustanku šiba je primenjivana za različite prestupe. Jedna presuda hajduku iz 1812. godine glasi: „Šibom mertvom kroz 500 momaka 24 puta da prođe kroz rečenu paradu“. U jednom slučaju, rodbina se poziva da dođe po telo osuđenika, „jerbo je čovek na smerti ostao u Topoli od kaštige i od straha“. Šabački magistrat je 1808. godine izrečenu smrtnu kaznu za ubistvo zamenio polumrtvom šibom: „da ima kroz 300 momaka šibe 5 puta proći“.

(Nastaviće se)