Kolac, dranje i čengele

POJEDINI autori pominju i pogubljenje mačem, bacanje u vodu, spaljivanje i vađenje očiju, ali mi ne verujemo da su oni zaista korišćeni. „Pogubljenje mačem“ se pominje u jednoj „presudi“, izrečenoj beogradskom kalpagdžiji Stefanu Nikoliću. Ali to nije bila stvarna presuda koju je izrekao neki sud, nego jedan model, koji je verovatno korišćen za studentske vežbe ili kao primer sudovima u unutrašnjosti.

Pogubljenja mačem je zaista bilo i u Beogradu, ali za vreme austrijske okupacije od 1718. do 1739. godine. Što se tiče „vađenja očiju“, ono se samo po sebi ne može smatrati smrtnom kaznom, a jedan autor to spominje zato što je Karađorđe pisao vojvodi Vujici: „Za Petka, koji je slepce poarao, ja nalazim za dobro da sazove vilajet, pak da mu oči izvadite“.

Najzad, treba pomenuti i neke tipične turske kazne, i to baš zato što one, izgleda, nisu primenjivane u ustaničkoj Srbiji. Među njima su, pre svega, nabijanje na kolac i čengele, obe u dugoj i čestoj upotrebi širom Osmanskog carstva. Klasičan i istorijski veran je opis nabijanja na kolac u romanu Ive Andrića „Na Drini ćuprija“. Ovu kaznu su od Turaka primili Austrijanci i primenjivali je sve do kraja 18. veka - „nabijanje na kolac osuđenika“ koštalo je čak 24 forinte. Ako je osuđeni prethodno ubijen na drugi način, dželatov honorar za navlačenje tela na kolac iznosio je 18 forinti, s tim da vlasti pokriju sve materijalne troškove.

Čengel na turskom znači „kuka“, a čengele su aparat za izvršenje smrtne kazne koji se sastoji od dva visoka stuba, povezana dvema vodoravnim prečkama - donja može biti na četiri, a gornja na osam metara od zemlje. Za donju prečku učvršćene su oštre gvozdene kuke, po metar i više dugačke, obično u parovima. Osuđenik, ruku i nogu vezanih na leđima, konopcem se podiže na gornju gredu iznad kuke, a onda se konopac preseče, on pada na kuke i ostaje tako kako se zakači do smrti, a i posle. Jednostavniji način, primenjivan, na primer, u Bosni do sredine 19. veka, bio je da se kuka, privezana za konopac, zabije osuđenom pod rebra, pa se obesi o stub ili o drvo i tu ostavi.

Kocu i čengelama moglo bi se dodati i dranje kože, obično s leđa do pojasa i s ruku od šake do lakata; tako odran, osuđeni se pušta, da bi, sporije ili brže, umro u mukama. U samom početku ustanka Turci su jednom zarobljenom Srbinu „oderali živom kožu na pleći“. Zabeleženo je da se slično postupalo prema nevernim ženama u Bosni upravo u vreme Prvog srpskog ustanka.

Bez obzira na način pogubljenja, smrtne kazne su izvršavane javno. Vlast koja je rukovodila pogubljenjem imala je da „sazove vilajet“ i da obezbedi da se sve odvija „pred narodom“, „oni narod da vidi“.

Kao i drugde u onovremenoj Evropi, javnost izvršenja smrtne kazne je, između ostalog, bila svojevrsna naknada za tajnost suđenja. Makar na gubilištu, ljudi su mogli da vide krivca i da, iz njegovog ponašanja i ponašanja predstavnika vlasti koji rukovode pogubljenjem, steknu utisak o osnovanosti i opravdanosti presude. Od osuđenog se očekivalo da na gubilištu, pred okupljenim svetom, prizna svoj zločin. U načelu, već i samo prisustvo sveta davalo je legitimnost izrečenoj smrtnoj kazni. Doduše, u pojedinim slučajevima publika je mogla imati simpatija za osuđenika - zbog njegovih ličnih osobina, zato što nije bila uverena u njegovu krivicu, iz rodbinske i komšijske solidarnosti, ili prosto iz protesta protiv vlasti. U svakom slučaju, prisustvo javnosti obezbeđivalo je kakvu-takvu kontrolu nad radom pravosuđa.

Druga funkcija javnosti izvršenja, naročito kada su bili u pitanju hajduci, palikuće, pa i kradljivci - dakle, oni koji su predstavljali ozbiljnu pretnju za lokalno stanovništvo - bila je da umiri narod tako što će mu se na najočigledniji način pokazati da je uzrok strahu prestao da postoji. To je jedan od razloga što su smrtne kazne, po pravilu, izvršavane na mestu zločina ili u neposrednoj blizini. Za neku dvojicu ubica Karađorđe naređuje: „na onom mestu, gde su kaplara ubili, da i oni otmaste“, a za jednog drugog: „da ga kaštiguju na onom mestu gde je zlo učinio, oni narod da vidi“. „Starac Grigorije i sinovi“, što su ubili Marka, „presuždenije primaju na onom mestu gde su ga ubili“.

Čak i u vanrednim prilikama, u kojima se ustanička Srbija stalno nalazila, činjeni su napori da se pogubljenje organizuje kao spektakl, kao ritual, kao parada. Karađorđe naređuje svojim vojvodama da neku dvojicu hajduka „obese odma pred narodom“, ali da ipak prvo „uparade njiovu vojsku i tako pred vojskom i pred narodom da pročitaju sentenciju, da razumedu zašto se ovi dvojica vešaju“.

Ključan učesnik u ritualu javnog pogubljenja jeste egzekutor - krvnik, dželat. Kao egzekutori su služili momci starešine koji je presudio ili suda ili Sovjeta. Na primer, vojvoda Pljakić je uza se vodio Simu Milosavljevića Paštrmca kao barjaktara i kao dželata. Inače, sme se pretpostaviti da su u ustaničkoj Srbiji dželati često bili Romi, jer je to bilo uobičajeno u osmanskoj Turskoj. Poznat nam je bar jedan slučaj iz 1812, kada su, po Karađorđevoj naredbi, Cigani imali da usijanim kleštima štipaju Marka Slepčevića, u okviru torture koja je prethodila pogubljenju.

(Nastaviće se)