Prota agent istrage!

RITUAL pogubljenja se u onovremenim aktima ponekad označava kao „pozorište“, što tačno odražava njegov smisao. I dalje je sastavni deo toga rituala čitanje jednog izvoda iz presude („sentencija“), koji su, često, dužni da sačine lokalni sudski organi. Tako Miloš naređuje jednom knezu da ubicu pogubi na mestu zločina, a „na to pozorište nek prizove više ljudi iz okolnih sela i pred njima nek pročitadu sektenciju gubivšemsja (koju sami nek sočine), i u toj nek izjave svim okolostojećim zašto se on gubi“.

Pored čitanja, izvršni organ je dužan da i usmeno obrazloži presudu, ali i da doda moralnu pouku, prilagođavajući je okolnostima - uglavnom da ista sudbina čeka svakog onog ko krene osuđenikovim stopama.

Ulogu u postupku izvršenja smrtne kazne ima i sveštenik, čiji je zadatak da osuđenika ispovedi i pričesti - da ga „priugotovi“ - pred pogubljenje. Osuđenikova ispovest je, sa stanovišta policijskih vlasti, imala veliku kriminalističku vrednost, jer se polazilo od pretpostavke da će onaj ko već gleda smrti u oči govoriti punu istinu, makar zarad spasenja duše. Zato je sveta tajna ispovedi bila ugrožena, jer je izvršna vlast često tražila od duhovnika informacije o kriminalistički važnim činjenicama koje bi osuđenik naveo u svojoj ispovedi.

Ponekad je duhovnik i pismeno izveštavao policiju o onome što sazna, kao što je, na primer, učinio jeromonah ravanički Hadži Aksentije 1826. godine:

„Ja gore upisani po zapovesti knezova Magistrata Svilajnačkog pod brojem 319, kako doveli jesu ovdi kod mene hajduka Stojana koji je pobegao iz tavnice, kojega jesam nasamo izveo i duhovni ispit učinio, kako je pobegao, i prizna mi da ga je otvorio neki pandur iz Medveđe imenem Milenko, koje svideteljstvuju i potverždaju s mojim pečatom i podpisom moje vlastite ruke da more verojatno (biti) na vsjakom Sudu“.

Policajci se nisu ustručavali da, skriveni u susednoj prostoriji, prisluškuju ispovesti osuđenih na smrt, ponekad sa znanjem ispovednika, ili da ispovednike ispituju o onome što im je povereno. Najvažnija je, ipak, bila uloga sveštenika na samom gubilištu. Za Đukicu Đurišića, ubicu, izvršnom organu je naređeno: „Pređe nego li smrti predate ga, treba da se po hristijanskom zakonu ispovedi i pričesti. Zato nabavite jednog sveštenika koji bi po hristijanskoj dužnosti ispovest Hristovu nad onim izvršiti mogao“.

Naravno, glavna ličnost svakog pogubljenja je sam osuđenik, od koga se očekuje da javno prizna svoju krivicu. Priznanje na gubilištu ima i formalni procesni značaj, jer ono povećava dokaznu vrednost iskaza koje je osuđeni davao u istrazi. Ovo načelo je vrlo brzo (1842) ušlo u prvi krivičnoprocesni zakon: ako su osuđeni na smrt u istrazi označili kao saučesnika neko lice koje ne priznaje krivicu, donošenje presude takvom licu se ima odložiti do izvršenja smrtne kazne nad onima koji su ga teretili. Tek ako oni svoje ranije iskaze potvrde na gubilištu, neposredno pred izvršenje smrtne kazne, tim iskazima će se priznati dokazna vrednost.

Presude Velikog suda iz 1828. i 1829. godine sadrže ovakve naredbe: ubica da se „iz pušaka ubije“, a potom „o konopcu obesi“ „blizu druma“ i tako visi sedam dana; drugi jedan da se „konopcem o drvo obesi“ i skine posle sedam dana; treći da se „na visilicu za ugled narodu postavi“ i zakopa posle mesec dana; četvrti da se baci na kolo i tu ostane „do sovršenog raspadenija“.

Skidanje pogubljenog s točka i sahranjivanje strogo je zabranjeno: onaj ko bi skinuo leš s „visilice“ mogao je sam doći na njegovo mesto. Po skidanju s točka/visilice, leš se po pravilu zakopava na istom mestu gde je bio izložen, u svakom slučaju van groblja, a ne daje se rodbini, osim u retkim slučajevima kada je drukčije naređeno.

Ponekad rodbina ipak uspeva da izmoli tela pre nego što se potpuno raspadnu. Septembra 1830. Miloš dozvoljava nekim moliteljkama „kosti sinova svoji s kola skinuti i pogrebati“. Česte su žalbe seljana da od smrada leševa koji se raspadaju ne mogu da okopavaju okolne njive. Seljaci iz Štitara mole da se neki leš skine s točka na kraju sela, „da im se ne bi više deca strašila“. Kao u Karađorđevoj, tako i u Miloševoj Srbiji, visoko postavljeni točkovi s poluraspadnutim telima pogubljenih čine sastavni deo pejzaža.

„Na sata od mosta ćuprijskog, videli smo dva točka sa razapetim lešinama razbojničkim, koje su već odavno počele truliti“, izveštava Pirh sa svog putovanja po Srbiji 1829. godine. Sreten L. Popović je bio u grupi đaka koja je 1834. putovala iz Beograda za Kragujevac u Veliku školu. „U Ripnju smo imali priliku da prvi put vidimo ono što smo kao pozniji činovnici i sami izvršivali. Tu na onoj visoravni, od mehane jugozapadno, videli smo nekoliko točkova na kojima su poubijani bacani bili“.

Miloš je bio svestan reputacije koju je na taj način sticao i ona mu je prijala. Tako on poručuje narodu Pazarske nahije, uoči njenog pripajanja Srbiji: „Do sad su Turci globu uzimali za krivicu, a od sad toga neće biti. Ja globe ne uzimam, no hoću svakog krivca po delu njegovom da kaznim; valja da ste čuli, kako se krivci kod nas na točku suše“.

Jedini „popust“ koji su osuđenici na smrt imali bilo je oslobođenje od takse zvane „apsansko“ u iznosu od 20 para, koju su inače morali da plaćaju svi pritvorenici i zatvorenici pri izlasku iz zatvora.

(Nastaviće se)