Plotun iz šest pušaka

OPŠTE stanje kriminaliteta u Srbiji nije bilo alarmantno. U periodu od 1844. do 1849. pred sve prvostepene sudove je, u proseku, dolazilo manje od 2.000 krivičnih predmeta godišnje, ali to uglavnom nisu bila ozbiljna krivična dela nego prekršaji. Posle donošenja Policajnog zakonika, kada su prekršaji prešli u nadležnost izvršnih vlasti, godišnji broj krivičnih predmeta je znatno smanjen - na primer, 1857. godine su pred prvostepene sudove došla ukupno 1.003 predmeta, a ukupno je te godine suđeno 1.327 predmeta sa 2.087 optuženih.

Najviše optuženja (40 odsto) je bilo za krađu i to je, s obzirom na drakonski Kaznitelni zakonik iz 1847, pravosuđu stvaralo velike teškoće. Ubistava je bilo 139, ali taj broj obuhvata sva, pa i nehatna ubistva, kao i ubistva u pokušaju. Od 2.087 optuženih, oslobođeno je njih 511. Te 1857. godine, izrečeno je 87 smrtnih presuda (0,05 odsto od ukupnog broja osuđenih). Knjaz je pomilovao 75 osuđenika, nad 10 je smrtna kazna izvršena „a dvojica su sasvim pomilovani“. Dakle, izrečeno je 87, a izvršeno deset smrtnih presuda.

Procenjuje se da je u šestoj deceniji 19. veka u Grčkoj izvršavano, u proseku, po 15 smrtnih kazni godišnje. Broj stanovnika Grčke se u toj dekadi kretao oko jednog miliona, slično kao i u Srbiji; dakle, stopa pogubljenja u Grčkoj je bila viša nego u Srbiji (1,5 prema 1,0). S druge strane, u Rumuniji je bilo mnogo manje smrtnih presuda, a 1864. je smrtna kazna u toj zemlji ukinuta, osim u vojnom pravosuđu.

Treba imati na umu da je broj pogubljenja u Srbiji od 1839. do 1858. opadao. Samo 1844. godine pogubljeno je više od 40, a možda i 50 ljudi - većinom su to bili učesnici Katanske bune. Ali posle 1850. prilike se stabilizuju i broj smrtnih kazni se smanjuje.

Smrtna kazna je, po pravilu, izvršavana streljanjem, u prisustvu javnosti, pred kojom je glasno čitana presuda. Pre pogubljenja osuđenik je mogao da prima posete rodbine i prijatelja, a imao je pravo na duhovnu utehu, ispovest i pričešće od strane nadležnog sveštenika. Posle smrti telo pogubljenog je, opet po pravilu, dizano na točak i tu ostajalo kraće ili duže vreme, kada bi bilo skinuto, opojano i sahranjeno, ali ne u groblju nego na mestu pogubljenja.

Sledeći novinski izveštaj, iz ranog ustavobraniteljskog perioda, verovatno je tipičan: „Odma po pročitaniju ove presude odvojen je Đurađ Erdevičanin u sobu za ovakve osuđenike određenu, komu je Sveštenik priposlan, da ga ispovedi i k smrti predugotovi, i kome su poznanici i prijatelji njegovi došli da se poslednji put vide i oproste. Danas pak (2. decembar 1840) izveden je pred samo podne Đurica Erdevičanin na takozovomo mesto kamičak između Šabca i sela Majura, gdi mu je još jedanput u prisustviju mlogočislenog naroda presuda pročitana, posle čega je odmah na mesto gubilišta stavljen, iz šest pušaka streljan, i na kolo bačen“.

Đuricu je ubio plotun iz šest pušaka. Ali broj ljudi u streljačkom stroju ni do kraja ustavobraniteljskog perioda nije bio izričito propisan, pa je to ostavljano izvršnim vlastima, tj. policiji na volju. Neki načelnici su određivali samo jednoga, „misleći da će krivac od jedne puške pasti, pa ako krivac od ove puške ne padne, zapovede da se i po drugi put puca, itd“. U Beogradu je bio uobičajen stroj od šest strelaca, pa su ipak, po dva i više puta ponovljeni plotuni bili pravilo pre nego izuzetak. A i povrh toga je često bilo potrebno da se ranjeni osuđenici dokrajče pojedinačnim mecima iz pušaka ili pištolja.

Ne znamo da li su Erdevičaninu pred streljanje bile vezane oči, ali je to bilo čvrsto pravilo. Neki osuđenici su odbijali povez preko očiju, ali se toj njihovoj želji nije uvek izlazilo u susret. Naime, vezivanje očiju, nasuprot danas uvreženom verovanju, nije nikakva olakšica ili „milost“ koja se čini osuđeniku nego, naprotiv, profilaktična mera koja treba da štiti egzekutore. Pošto je, verovalo se, sedište duše u očima, duša ubijenog će dobro videti - i zapamtiti - ko je i kako pucao na „njeno“ telo, pa će pokušati da se sveti ubicama. Iz istog razloga, njemu se pred vešanje na glavu stavlja kapuljača ili bar obična kesa. Tako se radi i prilikom kamenovanja - celo telo se umotava u džak, da duša pogubljenoga ne bi mogla da zna ko se sve bacao kamenom. S druge strane, giljotinirani umiru bez poveza na očima jer ionako, imobilisani kako jesu, ne mogu da vide dželata, koji se nalazi sa strane i iza njih.

Uopšte, strah od osvete umrlog, tj. njegove ili njene duše, odgovoran je za mnoštvo običaja vezanih za smrt, čiji je prvobitni ratio danas potpuno zaboravljen ili potisnut duboko u podsvest. Tu spada običaj da pratnja umrlog na groblje ide jednim, a s groblja se vraća drugim putem (da bi se duša umrlog dezorijentisala i ne bi mogla da nas nađe), ali i nošenje crnine ili puštanje brade u znak žalosti (da nas duša, ako nas nađe, ne bi prepoznala). Egzekutori su posebno ugroženi, jer se duša ubijenog pre svega sveti ubici, a duše onih koji umru nasilnom smrću nemirnije su i opasnije od drugih.

(Nastaviće se)