Užički prizori strave

PROTIVLJENJE pooštrenim vidovima izvršenja smrtne kazne pedesetih godina je, po mišljenju nekih autora, bilo preraslo u čitav jedan "pokret", omogućen time što "se je slobodni deo srpskog naroda otrgao iz stacionarnog stanja i znatno koraknuo u kulturnom pogledu".

Na meti kritike su se naročito našli javno izlaganje odsečenih glava, stavljanje leševa na točak, telesna kazna i tortura u sudskom postupku.

Krajem 1848. godine došlo je do spora između užičkog Okružnog suda i policije ("Načelničestva"), koji su delili istu zgradu, ograđenu plotom. Povod je bila policijska praksa da se glave hajduka, ubijenih u poterama, nabijaju na šiljke u plotu i tu drže po nekoliko dana. Sud se obratio svom resornom ministarstvu, žaleći se da ta praksa "ne malu dosadu (tj. smetnju) žiteljima tamošnjim, a naročito zvaničnicima pričinjava" i zahtevajući da se ona ubuduće zabrani.

U prilog svom stavu, Sud navodi: da je sam prizor "gnusan"; da smrad od glava u raspadanju smeta prolaznicima i činovnicima; da su to, možda, nevini ljudi koje je policija ubila onako, jer Sud nije bio obavešten o "pomenutim posečenim glavama". Najzad, Sud izražava sumnju da policija to čini samo "iz sujete i samoljublja" i tvrdi da je njen postupak ne samo nezakonit nego i "protivan duhu samog prostog naroda".

Ministarstvo pravde je uredno prosledilo ovaj dopis Ministarstvu unutrašnjih dela, dodajući da mu postupak užičke policije izgleda kao "proizvoljno samovoljstvo" i predlažući da se takva praksa "za svagda ukloni i predupredi". Sada je Ministarstvo unutrašnjih dela prosledilo akta užičkom načelniku, zahtevajući od njega da se izjasni da li su navodi Suda tačni.

Opširan odgovor načelnikov pokazuje da je on celu aferu smatrao nepotrebnom i podozrevao da ga Sud tuži ministru iz birokratske surevnjivosti i pizme, a ne iz nekih načelnih razloga. Zato je, sa svoje strane, izneo niz insinuacija na nezakonitosti u radu Suda i neke njegove postupke.

O samoj stvari imao je da kaže sledeće: tačno je da su glave naticane na šiljke u ogradi, ali da je, kad se već zna da su hajdučke i zašto se izlažu, svejedno jesu li na plotu ili na zemlji, s tim što se na zemlji ipak ne bi mogle držati "zbog paščadi". Svrha njihovog držanja na plotu je da se rđavi ljudi, a naročito apsenici smešteni u istoj zgradi, zastraše i "u čuvstvo" dovedu, a da se dobri ljudi raduju kad vide kako su hajduci dolijali. Glave se na ogradi drže i po tri-četiri dana zato što čekaju subotu, pazarni dan kada u Užice dolazi najviše sveta. Tada se lepo vidi koliko greši Sud kad kaže da je stajanje glava na plotu "odveć nesnosno i narodu protivno". Naprotiv, "narodu, dobrim i poštenim, bilo je svagda milo", a ako nepoštenima nije, bar im je služilo za primer. Na kraju, Načelničestvo optužuje Sud da mu "ljubav i sporazumenije" ne leže na srcu, jer inače ne bi pravio pitanje od ovakve "malenkosti".

Ministarstvo je ipak našlo da je izlaganje odsečenih glava "nepristojno" i naročito u okružnim varošima. I tako je, 10. januara 1849, Ministarstvo naredilo Načelničestvu užičkom da "ono ne bi ubuduće glave od poubijanih ajduka pred Zdanjem svojim i Suda, nikako na šiljak nabijalo i u plotu držalo".

Ova užička afera je označila jednu krupnu promenu. Javno izlaganje odsečenih glava, bez obzira na suprotnu tvrdnju užičkog suda, nije bilo nezakonito; naprotiv, ono je bilo osveštano tradicijom još od Karađođevog vremena i nije bilo zabranjeno nijednim opštim, pa ni pojedinačnim pravnim aktom. Ali sada je sam ministar policije našao da je takva praksa, iako zakonita, "gnusna" i nespojiva s javnim moralom.

Uzgred, isti taj ministar, Ilija Garašanin, samo devet godina ranije, doživeo je da glave njegovog oca i brata budu nataknute na kolac. Iako bez nekog naročitog obrazovanja, Garašanin je bio otvoreniji za nove ideje, koje su donosili mladi i obrazovani ljudi; on se bio "evropeisao" i imao je "jednu širinu pogleda", kakvu ustavobraniteljska hijerarhija inače nije gajila.

Drugi običaj koji je, iz vrlo sličnih razloga, sve više smetao sve većem delu javnosti bilo je naticanje leševa na točak. Smrtne presude ustavobraniteljskog doba su skoro neizostavno sadržale i naredbu da se telo pogubljenog izloži na točku. Točak, u svemu kao kolski, po pravilu je pravljen posebno za svakog osuđenika. "Uz točak napravi se i direk od jednog hvata i nešto više (1 hvat = 1,9 metara) čiji je vrh zašiljen u obliku ražnja. Taj se direk pobode u zemlju i na njemu kroz trupinu uglavi se točak tako da šiljak direka izađe 40 cm iznad trupine. Pošto osuđenog ubiju i dignu na točak onda ga nabiju kroz leđa na taj šiljak tako da licem okrenut leži nekoliko nedelja, ili dok se ne raspadne, zatim skinu i ukopaju". Da bi se telo lakše nataklo na šiljak, prethodno je probadano jataganom.

Pri kraju ustavobraniteljskog režima odijum javnosti prema točku je bio toliki da je, avgusta 1858, doneto rešenje da se posle streljanja telo osuđenog "odma u zemlju zakopa". Predlog je potekao od Kasacionog suda, a Ministarstvo pravde ga je podržalo i zatražilo od Sovjeta da, ne čekajući na donošenje Krivičnog zakonika, odmah utvrdi "u čemu se sastoji izvršenje smrtne kazne, i šta se za tim s mrtvim telom ima učiniti". Sovjet je popustio pod pritiskom i rešio "da se osuđeni na smrtnu kaznu ubije iz pušaka i telo njegovo da se odma u zemlju zakopa".

(Nastaviće se)