Grešni paroh Sušić

PRAKSA pogubljenja u Srbiji se konačno formirala otprilike u sedmoj deceniji 19. veka i s manjim izmenama, zadržala se sve do 1930. godine.

Pravnosnažna smrtna presuda, ako je stavljen zahtev za pomilovanje, u vreme Mihailove vlade išla je u knežev kabinet i odatle se vraćala prvostepenom sudu da je izvrši ili ne izvrši, već prema kneževskoj milosti. Ako je ta milost uskraćena, prvostepeni sud šalje presudu na izvršenje policijskoj vlasti. Zapravo, prvostepeni sud šalje policiji sve presude i pod stražom, i okovanog osuđenika. Uz to prilaže i sve što se našlo kod osuđenika - novac i lične stvari, kao i račun sudskih troškova koji se imaju nadoknaditi posle osuđenikove smrti iz njegove imovine, ako takve imovine uopšte bude.

Ti troškovi obuhvataju sve što je osuđenik u pritvoru dobijao - hranu, ogrev i osvetljenje, a ponekad i odelo ili druge posebne potrebe - kao i stavljanje i skidanje okova ("okov i odkov"), za šta je valjalo platiti kovaču. Sudski troškovi su u proseku iznosili oko 100 groša po osobi. Najzad, policiji se skreće pažnja na iznos štete koji, prema dispozitivu presude, treba naknaditi oštećenima i drugim licima.

Dakle, kad osuđenog na smrt dovedu pred šefa policije, ovaj ga prvo sasluša o imovini. Tako je, na primer, postupio upravitelj varoši kada su mu privedeni Ljubomir Golubović, beogradski kafedžija, i Saveta Milosavljević, osuđeni na smrt zbog grabežnog ubistva penzionisanog pisara beogradskog okružnog suda, Dimitrija Crnjanskog.

U ubistvu su učestvovali i Golubovićeva žena Julka i kafanski momak Petar - oni su osuđeni na robiju. Privedeni upravitelju, Ljubomir i Saveta su "pristali da se prethodno saslušaju" o naknadi štete i dali su podatke o svojoj imovini. Saveta je navela stvari "koje neka se posle moje smrti prodadu i otuda neka se naplati ova osuda": "jedan jorgan polovan, jedan star, 2 jastuka perjana, dve košulje končane, jedno ćebe plavo dobro i dva para cipela. Jedan kaput na meni. Više nigde ništa nemam". Kod Ljubomira se našlo prilično gotovine (preko 1.000 groša), ali i srebrni sat sa zlatnim lancem, ćilibarska muštikla, tri prstena i dva dugmeta za košulje.

Kad ovo obavi, šef policije naređuje lekarski pregled osuđenog. U pomenutom slučaju, varoški lekar je sastavio kratku belešku: "Danas pregledao sam na smrt osuđenog Ljubu i Savetu i našao sam da su kako telesno tako i duševno zdravi". Potom šef policije planira detalje pogubljenja. U ovom slučaju, njegova zapovest je glasila: "Kazna smrtna nad Ljubomirom i Savetom da se izvrše prekosutra Š12. 1.1868Ć pre podne na Karaburmi. Sutra da se pričeste obadvoje. Od strane policije za izvršenje određuje se g. Tasa Belopolac i g. Kapetan Đorđević. Za broj žandarma za kola neka nji dvojica sve što treba učine. Svjaštenika i dva kmeta takođe pozvati". Pripreme su podrazumevale i kopanje rake na mestu pogubljenja, izradu kočeva za koje će se osuđenici vezati, spremanje konopca, kao i poveza za oči.

Dan ili dva uoči pogubljenja, osuđenoga posećuje sveštenik radi duhovne utehe, koja se sastoji od ispovesti i pričešća. Tako je bilo i s Ljubomirom i Savetom: "Osuđena lica ispoveđani su i prečešćena 11. januara 868. godine od mene podpisatog. Miloš Sušić paroh". Sveštenika je, naravno, bilo raznih, i dobrih i rđavih, i razumnih i tupavih. Pomenuti Miloš Sušić, međutim, uživao je naročito lošu reputaciju, pa ima mnogo razloga da se sumnja u kvalitet duhovne utehe koju je on pružao osuđenima. Mnogi Beograđani su očekivali da ga kad-tad vide obrijanog, tj. raščinjenog. To ne bi iznenadilo, na primer, Nikolu Krstića: "Kad uzmem na um raskalašan život tog čoveka, njegovo pijančenje i tumaranje po mehanama, nimalo se ne čudim da se to može dogoditi. Ta ja sam ga čuo govoriti u mehani: "Ja sam u oltaru sveštenik, a van crkve sam, kao i drugi, čovek, pa zato i oću da živim kao i drugi ljudi".

Paroh Sušić je držao i kafanu u Ostružnici, uz koju je "načinio nuždnik, do reke koja teče kroz selo, pa nije hteo da okopa i izida rupu za nečistoću, nego ga načinio tako, da nečistoća u reku silazi". Zbog toga je novčano kažnjen sa osam talira. Bio je umešan i u druge afere, od kojih se jedna ticala upravo pružanja poslednje utehe osuđenome na smrt. Sušić je 1865. ispovedio Vasu Damjanovića, streljanog zbog krađe, koji je u ispovesti priznao neko svoje staro ubistvo, izvršeno u Bosni i nikad otkriveno. Ali već sutradan su novine objavile ovo Vasino priznanje, naglašavajući da je dato u ispovesti.

Crkvene vlasti su se sasvim razumljivo uzbudile zbog tako flagrantnog kršenja tajne ispovesti, pa je Konzistorija tražila izjašnjenje i od popa Sušića i od upravnika varoši Mihajla Barlovca. Njihove izjave su bile protivrečne, ali je najverovatnije bilo sledeće: Barlovac je, sa znanjem Sušića, prisluškivao ispovest iz susedne sobe, a pošto je slabo čuo, tražio je od Sušića da mu potvrdi Vasine reči o ubistvu, što je ispovednik i učinio. Međutim, pred mitropolitom je Barlovac uzeo na sebe svu krivicu. U svakom slučaju, i ta afera je legla, a paroh Sušić je još mnogo godina pružao poslednju utehu osuđenicima na smrt i stajao uz njih na Karaburmi.

Posle lekarskog pregleda i ispovesti osuđenik je mogao da prima posete rodbine i poznanika. U stvari, dolazili su svakojaki radoznalci prosto da vide nekoga ko će uskoro umreti, da čuju šta taj govori i da to posle prepričavaju po varoši. Ovaj običaj je bio star - još 1833. knjaz Miloš je propisao da se osuđeniku 24 sata pre pogubljenja omogući "da jede i da pije i prašta se s narodom, koji mu bude dolazio".

(Nastaviće se)