Za pokoj svoje duše!

UOČI pogubljenja osuđenik je dobijao obilniju i bolju hranu, ponekad - ako to nije bilo skopčano s prevelikim teškoćama - i po sopstvenom izboru. Donosili su je posetioci, a nekada su mu je davali i čuvari. Otuda izraz „na belom hlebu“ za onoga ko iščekuje neki sudbonosan a neizvestan (u slučaju smrtne kazne, zbog mogućnosti pomilovanja) događaj. Kakvu god hranu da je dobio, osuđenik je sa sigurnošću mogao računati da će dobiti da pije, manje-više šta god i koliko god hoće. Konzumiranje alkohola su odobravale i podsticale policijske vlasti, računajući da će alkoholom omamljeni osuđenik biti kooperativniji i podložniji manipulaciji, pa tako dželatima olakšati posao.

Osuđenik koji na pogubljenje ide sasvim trezan bio je prava retkost. Takav je, na primer, bio amalbaša (starešina nosača) beogradske Đumrukane (carinarnice) Veljko Lazarević, osuđen na smrt zbog ubistva carinika koji mu je dao otkaz. On je uoči pogubljenja „mirno spavao do dva sata po ponoći; tada se probudio i nije više spavao, nije hteo ništa ni da pije, veleći da oće da bude trezan“.

Drugi osuđenici su pili i napijali se, pa su i na samom gubilištu tražili još: Mileta Aksić, već vezan za kolac, tražio je „još ljute rakije“. Sreski načelnik je to odbio, ali je sreski lekar popustio pred Miletinim bogorađenjem: „Doktor Saviću, molim te da me ti častiš polić rakije kad idem na onaj svet“, pa je naredio da mu se daju „dva deca“. Kada je krenuo na Karaburmu, ubica Kuzman Kostić „je bio i veoma napit i dosta uplašen“.

Osuđenicima se dozvoljavalo da puše koliko god žele i mogu, a mnogi su vukli dimove i pred streljačkim strojem. Atentatori na kneza Mihaila su 1868. godine „hrabro, delom i frivolno - s cigaretom u ustima - pošli u susret smrti“. Najzad, osuđenicima su ponekad ispunjavane i posebne želje. Poslednja želja pomenutog Milete Aksića bila je da dobije novo odelo - „njemu je izvršna vlast kupila novo rublje, čarape, opanke i šajkaču, pa je tako ponovljen otišao na onaj svet“.

Pogubljenja su izazivala veliko interesovanje javnosti i, u jedno doba kada nije bilo fudbala i drugih masovnih sportskih priredbi, predstavljala su redak javni spektakl. U Beogradu, na Karaburmi, prisustvovalo je po nekoliko hiljada ljudi, žena i dece. Kada je streljan Kuzman Kostić, „sveta je bilo valjda preko tri hiljade, koji su prisustvovali ovom izvršenju“, a u naročitim prilikama, kao što je bilo streljanje atentatora na kneza Mihaila, posmatrača je bilo još više.

Slično je bilo i u manjim varošima. Šapčani su 17. marta 1859. u gomilama dolazili da posmatraju pogubljenje dvojice zločinaca „blizu beogradskog puta na po sata hoda od Šabca“, gde se stekao „silan svet“. Kada su smrtne kazne izvršavane u seoskim atarima, seljaci su dolazili iz celog tog kraja, ponekad i dan ili dva dana hoda daleko. Posle pomilovanja Blagoja Mijailovića na gubilištu (još 1841), „taj dakle pa i sutra dan narod je vraćajući se kućama svojima s pucanjem plotuna veselo provodio“.

Osuđenici su sprovođeni peške ili kolima - tarnicama ili zatvorenim kočijama, već prema mogućnostima lokalnih vlasti. Gomila Šapčana je pola sata peške pratila do gubilišta onu dvojicu zločinaca, a jedan posmatrač se čudio „kako su oba osuđenika mogli pešice otići i svu dugačku presudu saslušati mirno bez velike promene u licu i držanju svom“. Ako se išlo kolima, osuđenik je s nekoliko žandara sedeo u jednim, a policajni zvaničnici, dva kmeta kao po zakonu obavezni svedoci, sveštenik, lekar i, ponekad, ugledniji građani, u drugim kolima ili u više njih. Sprovod su ponekad pratili i žandari na konjima.

Usput se osuđenik pozdravljao s prolaznicima, dobacivao im, a oni mu uzvraćali, kao i on njima. „Kad smo odavde pošli, isti je osuđenik pevao i vikao da bog živi Knjaza Mijaila, u putu opraštao se je s ljudima koje je poznavao“. A žandar koji je pratio jednog drugog osuđenika raportira: „Tri puta smo do Karaburme morali zastajati... Molio je, da se vidi s narodom. Lepo je govorio: Kako treba Boga i crkvu poštovati; kako treba paziti roditelje i slušati ih“.

Otmeniji svet je sprovod posmatrao kroz prozore: „Prolazeći tako kroz prokupačke ulice, Mileta je pevao arnautske pesme. Sa prozora od kuća videla su se razna lica, mnoga još čupava i neumivena, a pogledi puni nekog sažaljenja upravljani su na Miletu, koji broji poslednje minute svoga mladog i propalog života štetnog po društvo“. Sprovod bi, naročito u varošima, ponekad zastajao pred kojom kafanom, odakle su osuđenome iznosili da nešto popije. Inače trezni amalbaša Veljko je „putem bio miran i takođe nije hteo ništa piti, osim što je pred jednom mehanom popio čašu vina“.

Na samom gubilištu publika je napeto iščekivala svaku reč osuđenog i pažljivo motrila svaki njegov gest. On je odmah po dolasku spuštan u raku i vezivan za kolac. Neki su se pri tome ponašali sasvim nonšalantno. Užički hajduk Borisav Poznanović je 1889. umro „mirno i skoro veselo“: sam je skočio u raku, prohodao po njoj, prizvao popa i ispovedio se, celivavši krst. Onda je „zaiskao vina te malko pio, a ostalo prosuo po grobu“, teatralno se oprostio s prisutnima („Sretan moj put, braćo, a vaše ostajanje“), pa iz svega glasa zapevao: „Oj Miljeno brigo moja / Tri sam dana na visu stojao“.

(Nastaviće se)