Milost poslednja nada

OBIČNO se pre pogubljenja prvo čitala presuda, što je, u zavisnosti od složenosti slučaja, moglo da potraje i pun sat. S obzirom na tehnički jezik presude i slabe čitalačke veštine policajaca, ovo je publici uglavnom bilo dosadno. „Dok je presuda i rešenje kasacijonog suda čitano, prošlo je opet pola sahata“. Osuđeni je ponekad prekidao čitanje presude uzvicima da je nevin. Mileta je slušao presudu mirno i pažljivo, a kad god se spomenulo ubistvo, on je uzviknuo: „Ljudi! ako sam to učinio nikad Bog da me ne spase! Jesam svinje krao, ali nisam ubijao“.

Zatim se čekalo da li će, možda, pomilovanje stići u poslednji čas. Zapravo, policija je unapred znala šta će biti, ali publika nije. Obično se čekalo četvrt ili pola sata. Onda je na scenu stupao sveštenik. Prilazio je osuđenom, pozivao ga da se pokaje i obećavao mu oprost greha. Krotki osuđenici su popu ljubili ruku, a goropadni ga psovali. Jedan je, kažu, „cele poslednje noći svoga života smišljao plan kako će pred pogubljenje najlakše moći odgristi nos svešteniku kad mu ovaj podnese krst radi celivanja“.

Sada je osuđenik dobijao pravu priliku da kaže šta ima. Naročito se očekivalo da prizna, i to ne samo zločin zbog koga je osuđen nego i neke druge, po mogućnosti isto tako strašne. Razbojnik Radovan Nikolić Cerovac, streljan u selu Prijevor 1866, „kazivao je redom, kako je sa društvom svojim pobio na Javoru u 1864. godini neke ljude, a Jevđi Petkoviću iz Trća, okr. užičkog, kuću zapalio i dete od 12 godina isekao“.

Vlasti su najviše cenile one koji su, pored potpunog priznanja, okupljenima nudili i moralnu pouku. Jedan hajduk, streljan 1898, održao je posebno „trogatelan“ govor: „Savetujem mlađi svet, od 20 do 25 godina, da se od ovakoga posla krste i levom i desnom, da dobro paze s kim se druže i da od prokletih jataka beže kao od antihrista, da ne bi dočekali ovo što sam, evo, ja dočekao“. Publika je uzvraćala vrlo emotivno, pa su i sami izvršioci pokazivali uzbuđenje: „A na grobu (na Karaburmi) niko nije mogao izdržati a da ne plače... Gospodin prota nije mogao svršiti molitvu... Udariše mu suze na oči... A gospodin pisar Mita jedva je pročitao presudu“.

Osuđenik je zatim vezivan uz kolac i, hteo ili ne, stavljan mu je povez preko očiju. Bilo je izuzetaka, pogotovo u provinciji, kada su streljani slavni hajduci. Arambaša Mino iz Vučitrna, streljan kod Krnje džamije (blizu Prokuplja) 1888, „nevezanih očiju mirno je gledao kako žandarmi upravljaju na njega puške koje donose smrt“. Kad su osuđeniku vezane oči, činovnik je komandu za plotun davao sabljom (da osuđenik ne čuje), i onda se pucalo, s razdaljine od samo pet koraka. Koliko puta, zavisilo je od pribranosti i umešnosti žandara, ali i od sreće.

Vasa Damjanović „čim je streljan samo je zinuo i ništa više i odma je umro“. Neki Miloje, streljan 1874, od prve puške samo „pade i izdahnu na mah kao pile“. Nešto lošije je prošao Kuzman Kostić: „vrlo je dobro pogođen, i odmah, valjda nije ni dobar minut protekao, on je izdahnuo“. Jedan „dobar minut“ bola i mučenja se nije smatrao preteranim. Ali, vrlo često je trebalo ponoviti plotun, a ponekad su žandari morali da dokrajče osuđenike pojedinačnim pucnjima, iz revolvera ili iz puške.

Masovno pogubljenje atentatora 28. jula 1868. na Karaburmi se izvrglo u pravu noćnu moru: „Svu četrnaestoricu su privezali uz kočeve. Posle toga su prvome (Vidoju Ivkoviću) zavezali oči, a iz stroja su istupila četiri žandarma i na dati znak opalili. Vidoje se srušio mrtav, dva čoveka su priskočila i odrešila ili odsekla uže i bacila telo u jamu. Na isti način je streljan i drugi osuđenik, pa redom jedan za drugim svi ostali. Nisu bili svi smrtno pogođeni i na njih su ponovo pucali. Ni to nije sve: u pokušaju da dokusuri jednog osuđenika, žandarm je promašio i pogodio kolac, a rikošet je na mestu ubio žandarmerijskog kapetana koji je prisustvovao izvršenju.“

Čim osuđenik izdahne, a nekad i pre, posmatrači su se otimali da dođu do „suvenira“ - predmeta sa streljanja, za koje se verovalo da imaju magična svojstva. To se moralo učiniti brzo, skakanjem u raku pre nego što se zatrpa telo osuđenog. U Srbiji su na naročitoj ceni bili konopci kojima su osuđeniku vezivane ruke ili kojima je on vezivan za kolac. Žene su se grabile da do njih dođu, jer „to uže mađijski veže muža ili ljubavnika“; lopovi su žudeli za podmetačima (krpenim ili kožnim) ispod osuđenikovih bukagija, jer „ko njih nosi može da otvori svaku bravu“.

Pomno se pazilo da osuđenik pre streljanja ne baci kakav predmet iz rake. Kada su 1896. u Užicu streljana dva hajduka, silazeći u raku jedan je od sebe bacio duvansku kutiju a drugi podvijače, ali su žandari sve to pokupili i vratili u grob. Jer, „u narodu postoji verovanje da će onoga osvetiti ko ostavi napolju štogod od svojih stvari, pre no što će u grob sići“.

S druge strane, u grob su stavljani predmeti koji bi pogubljenome mogli biti od koristi posle smrti. U Kragujevcu 1929. osuđeniku već vezanom za kolac prišla je „jedna snaša i dala mu nekoliko dinara da baci u raku pored sebe“. A u Gornjem Milanovcu iste godine, kad je osuđenik izdahnuo, „u raku je sišao seoski kmet i odrešio konopac. Preko mrtvog tela bacio je staru šarenicu. A osim toga i pola boce rakije“.

(Nastaviće se)