Brkić i sto hajduka!

PREMA Krivičnom zakoniku iz 1860, hajduk je „onaj, ko se ispod vlasti zemaljske istrgne i od ove odmetne, tako da u zemlji sam za sebe, ili u društvu sa drugima njemu ravnima, samovlasno živeti počne u nameri da kaznima dela čini“. Da li neko lice ispunjava ove uslove cenio je okružni načelnik i, ukoliko ih utvrdi, o tome je donosio rešenje. Zatim je u službenim „Srpskim novinama“ objavljivao ime i lični opis tog lica i pozivao ga da se u roku od 15 dana preda vlastima. Ako se takvo lice ne preda u datom roku, ono se „oglašava“ za hajduka „i onda je slobodno svakome ubiti ga“. Svako teško krivično delo (zločinstvo) koje izvrši objavljeni ili oglašeni hajduk kažnjivo je smrću, osim kada se hajduk sam preda vlastima.

U Čačku je 1897. održan proces poslednjem velikom hajduku 19. veka, Milanu Brkiću, njegovim drugovima i jatacima. Optuženih je bilo tačno sto, od toga četiri žene, a optužnicom je bilo obuhvaćeno 180 krivičnih dela, izvršenih tokom nekih pet godina pre suđenja.

Poslednja veća akcija Brkićeve družine bilo je ubistvo učitelja Marka Backovića u rudničkom selu Moravici, avgusta 1896. Crnogorac rodom, Backović je pisao protiv kneza Nikole Petrovića. Kada su ga streljali uz plot, Brkić je kazao da mu je to kazna za uvredu kneza.

U istrazi se našlo da je Rajko Tajsić, inače pouzdanik crnogorskog kneza, obećao Brkiću da će ga prebaciti da zimuje u Crnoj Gori, ali samo ako prethodno ubije Backovića. Na pretresu su ti iskazi povučeni, a Tajsić je oslobođen zbog nedostatka dokaza i ubrzo se sklonio na Cetinje. Posle toga od hajdučke ruke stradao je Miodrag Protić, predsednik čačanskog suda koji je sudio Tajsiću i drugima, a njegova pogibija je tumačena kao političko ubistvo.

Čačanski proces je najbolje pokazao političku prirodu srpske hajdučije krajem 19. veka. Pripadnici političkih stranaka koristili su hajduke kao sredstvo terora nad političkim protivnicima, a „posredno, preko političkih partija koje su se smenjivale na vlasti, hajdučija je uticala i na samo funkcionisanje države“. Sam Brkić je kazao u sudnici: „Rekao sam vam, i neću da krijem: jes, istina, ja sam naročito ubijao naprednjake i liberale“.

Ali hajdučija nikako nije bila samo politička. Kako kaže Pera Todorović, hajduci nisu samo „hajduci političari, hajduci radikali, koje radikalci upotrebljavaju da se preko njih svete političkim protivnicima“; hajdučija je „naše zajedničko čedo; ona je gorki plod celokupnog našeg društvenog i političkog stanja!“ I zaista, hajdučija je bila, pre svega, jedan kulturni obrazac, utemeljen na otporu prema državnoj vlasti i utoliko, u najširem smislu, „politički“. Neposredno politički, stranački aspekti hajdučije bili su pre izuzetak, a pravilo i osnovni motiv hajdučije bilo je razbojništvo, otimanje stvari i novca silom ili ozbiljnom pretnjom.

Klasičan način ponašanja hajduka je napad male grupe na, obično usamljenu, kuću, primoravanje ukućana da odaju gde kriju stvari od vrednosti i pljačka. Informacije su od ukućana iznuđivane torturom, najčešće stavljanjem usijanih veriga sa ognjišta na tela žrtava, zbog čega su mnogi hajduke zvali „pržibabama“. Veljko Urošević i Dobrivoje Šljivić su upali u jednu kuću u Zlakusi, pa su domaćina pekli usijanim verigama, tukli ukućane i iznudili „600 din. u novcu razne monete, jednu čuturu rakije, jedan detinji zubun u vrednosti 10 din“.

Drugi uobičajen način bilo je kidnapovanje ljudi i dece i uzimanje ucene za njih. Uceniti se mogao kakav bogatiji seljak i samom pretnjom da će mu se udariti na kuću i porodicu ako ucenu ne plati. Najzad, hajduci su presretali i pljačkali svet na drumovima.

Hajdučija je uopšte bila moguća zahvaljujući nepostojanju i slabosti državne vlasti u nerazvijenim i slabo naseljenim delovima zemlje i bila je najraširenija u istočnoj Srbiji (naročito Homolje i Zvižd), ali se sretala i drugde, najčešće u Požarevačkom, Smederevskom, Užičkom i Rudničkom okrugu. Drugi uslov za njeno postojanje bila je podrška lokalnog stanovništva, delom iznuđena strahom od osvete, ali prvenstveno motivisana materijalnim interesom, jer su jataci uzimali lavovski deo hajdučke zarade.

Brkić i drugovi su pisali „iz gore zelene“ okružnom načelniku: „Pa ne možeš ti nama letos ništa samo zimi bi mogo nešto. A mi nismo ludi biti u Srbiji, može se malo i preko da mrdne, a letos kreći svu srpsku vojsku za nama u poteru, neće ti biti vajde“. Pored straha i pohlepe, ovakve hajdučke drskosti prema predstavnicima vlasti mogle su biti dodatni motiv za podršku lokalnog stanovništva, koje je i samo trpelo od policijskih progona hajduka: čitava sela su hapšena pod sumnjom da jatakuju, a seljaci su danima morali da učestvuju u poterama.

Hajduci su bili zaštitnici sirotinje samo u legendama koje su se o njima ispredale, ali i te legende su, svojim povratnim dejstvom, uticale na odnos seljaka prema njima. U stvarnosti, glavna korist koju je sirotinja imala od hajduka bila je više psihološka: demonstracija ranjivosti i nemoći države i njenih činovnika.

Latinka Perović nalazi da je i sama država bila ambivalentna prema hajdučiji. „Kod inteligencije to se manifestovalo kao bojazan da oštrije mere protiv hajdučije mogu imati suprotan efekat, to jest: mogu podstaći njeno širenje. Kod seljaka, pak, kao priklanjanje onome koga je on na svom terenu osećao kao jačeg, neposredno opasnijeg ili korisnijeg“.

(Nastaviće se)